Doleti već jednom…

Prolazeći jednom, u rano proleće, kroz Madrid, idući od Plaze Mayor ka muzeju Rene Sofia, u Calle de Atocha, privučena neobičnim enterijerom, ušla sam u neku prodavnicu, ne planirajući bilo šta kupiti. Upustim se u razgovor sa prodavačicom, i ona mi,  na temu o neobičnosti, donese patike sa jednim krilom.

“Neko nam je danas, zamislite, ukrao drugo krilo! Muškarac je, samo oni ulaze od jutros. Sećam se svih koji su bili…Neobično,  zar ne?”

Nakon što sam, sledeći njene opise, skicirala sve potencijalne lopove, kupila sam patike I narednih par dana ispred muzeja Rene Sofia čekala. Onda sam shvatila da on nije tu, bilo bi to isuviše obično.  I tako sam krenula – od grada do grada, od trga do trga, lutam po gradovima koji čak nemaju ni trg, pomažem mu da me nađe.

Što ga duže čekam, sve ga bolje docrtavam. Sad je baš jasan.Mislim da je vreme da docrtam sebe

Untitled-1

Jimi Hendrix (Džejms Maršal Džimi Hendriks)-Little Wing

Well she’s walking through the clouds
With a circus mind that’s running round
Butterflies and zebras
And moonbeams and fairy tales
That’s all she ever thinks about
Riding with the wind.

When I’m sad, she comes to me
With a thousand smiles, she gives to me free
It’s alright she says it’s alright
Take anything you want from me,
Anything.

Fly on little wing,
Yeah yeah, yeah, little wing

Ona hoda kroz oblake
sa ludim neobuzdanim mislima
Leptiri I zebre
I mesečevi zraci i bajke
To je sve o čemu ikad razmišlja
Nošena vetrom

Kada sam tužan, ona mi dođe
sa hiljadu osmeha koje besplatno mi daje
U redu je, ona kaže, u redu je,
uzmi šta god hoćeš od mene,
šta god

Leti na malom krilu.

 p.s. Cenzura me opet (s)mori….svašta ću o njoj reći kada se u ponoć otvore nebesa!

Da, večeras je Bogojavljenska noć. Otvaranje nebesa, za sve koji ovo čitaju počinje iz vremenske zone UTC+06:00…Dakle  pazite šta danas želite…Nebo će vam, kroz moje oči, biti i pre (vaše) ponoći naklonjeno…A ako ovo podelite na svojim blogovima, FB profilima , twiterima, scribovima, google+ i svim (ne)društvenim mrežama, želje će vam se i ostvariti. Zezam se malo, zbog onih silnih poruka što kruže – posebno, ovih dana aktuelne one da je mart ove godine veoma poseban, jer ima: 5 petaka, 5 subota i 5 nedelja i to se dešava jednom u 823 godine i zove se torba sa parama. Ko pročita, po Feng Shui-u, a ne kopira ostaće bez para. Eto, sad znate, ako nemate para, krivite vaše pretke iz 1190 godine !

Želje vam se ostvarile i ne morate da širite moje priče, ali širite LjubavJ

Sutrašnjim se praznikom završavaju Božićni praznici….A nakon njih :

Mir B(l)ožji, Kornat će da Vaskrsne .. valjalo bi pre Vaskrsa 🙂

Advertisements
Objavljeno pod Kratke priče, O ljubavi i drugim demonima | 20 komentara

Poglavlje 28 – Kako je postala kolokradica

„Srećom pa ovde ne slave i Srpsku (ili što bi Njuz.net rekao crnogorsku Maternju) Novu godinu“ pomislila je jutros devojka sa brdovitog Balkana i čilo skočila u svoj prvi, pravi, radni dan u ovoj godini. Dobrovoljno se prijavila da bude „čuvarstepe u zimskomperiodu“ te je provodilaprethodnedugedane u povremenomobilaskusnegompokrivenoggradilištaiuglavnom u debelomneradu. Čaknijetrebalani da pišeteobavezneizveštajezaKomitetkojeinačepišesvakogdanai u kojimauživa. Čula je da su 4 njenaprethodnikasmenjenajersuimizveštajibilišturiineuoptrebljivi. „E pa drugoviizKomiteta, sprem’ te se. Došlavam je VI lička Ionakona blog ne mogu, e sad ćete da me čitate“.

PrethodnidanibilisuidealnoutočištezauvekspremnugospođicuSetu. Jučesu se bašdružile. Došla je s mirisomBohoromekšivačanaduksericikojunije do sad ovdeoblačila (jer  to je onajtanki, letnjiduksićštoslužisamokaoodbrana od komaraca). Da bi uništilaituposlednjuSetinuoazu, obukla je jutrosbaštajduksićikrenula da nakupimaterijalazaizveštaj.

„Svitanje u snegompokrivenojstepi. Da, to je odličanpočetak. Da im dam do znanja da samzoromobišlagradilište“.

Stigla je do rekeArysinepreglednestepebaš u pravommomentu. Smetalisujojkomadićiledanašoferci, te je izašla da ihskloni. Nijenizakoračila u sneg, kad je čulakako se njen „gangam style” auto zaključava. U prvomsekundupaojoj je napametfotoaparatkoji je ostaozaključanunutra…a ondaredom – jakna, ključ od auta, telefon, ključ od kuće…..A onosviće. Nikadlepše.

Na -26 stepa je izranjala u dan, a valjdatakonijebilohladnoniBajagidok je čakao Tamaru.

I onda je trčalaitrčalakrozonajsneg u (pre)kratkim UGG čizmicamakojesu se izuvaleiostajale u snegu.Stigla je do puta, prolazilisuautomobiliiona u onomletnjemduksiću, zajapurena od trčanjaiborbesačizmicama, krene da stopira. Kad je staoprvi, setila se da ne znaniruski a kamolikazaški…..“vrtazakrita, mašinarabota“. Kakvamašinakakvavrata, upadaj mala.Vidiona  daćeteškoobjasniti da nijeonanakojuličii da će pre peškestići do 45 km udaljenoggradanegoštoćeobjasniti. Srećom,  poovimmirnimkrajevimačestokružipolicijaioni je odvezošepravo u policijskustanicu. Tamo je dobilaičajićebeipravonajedanpoziv :- ) Nijeznalaničijibrojalisetila se magičnerečiKomitetkoja je otvorilarešetkastavrataiona je opetugledala (zubato) sunce. Vozilisu je kaKomitetu, uznjenonasumičnoizbacivanjesvihpoznatihiruskihikazaškihreči s naglaskomna  „napravo, nadesno, nalijevo, prema“ itako je uspela da zbunipolicijutesustigli do njenogprijatelja (ivozača) Borisa. „On uveksvereši, iovoće“. I bitako. Boris je (skočivšiizkineskefoteljekoju mu je kupilazaNovugodinuiizkojeočiglednonijeodtadaustao) policajceodmahpotkupioinjegovomLadomzaputiše se njihdvoje da traže kola. Zna Boris da onanemapojimagdesu kola teni ne pita, skreće s puta, tražitragove u snegu, razmišlja. Našlisuih, jošuveksuradila. Boris ih je takoveštoobio da joj bi jasno da njendobrivozačimamnogovišeživotanegštoteblageočikazuju. Naučio je kakose to radi, a da bi bilasigurna da je naučilakad je stiglakući (namerno se preskačedeo da je ostalabezbenzinausputjer se ne smatra da je to pričevredno) obila je odmahjedandžip.Imakomšiju, sabašvelikimdžipomiona se svaki put kadgavidiseti one (poučneiistinite) priče o slonuimišuistalnojojsamojednamisao u glavi „ auhhhmišićumalikoliko je malikad je džipmorao da budetoliki?“. Komšijaizgledačitamislite je baš ne voliistalnojojostavljakese s đubretomispredvrata. Danasopet. Samoštoona sad znakako da otvoridžipismestiđubre u njega, gde mu je imesto.

Duksićuglavnomviše ne mirišenaBohorisva seta je prošla. OvajdanvišenećepamtitinipoMitinipoUžicunipobarskojpruzinegoponovojveštini – obijanju kola.

Po preciznimproračunimanjenogocaostalo je jošsvegaparadana do potpuneprilagodbenanovusredinuijoštačno 12 do dolaskaprvoggostakojizbogsvojehrabrostiodsadadobijaime Bond.

OLYMPUS DIGITAL CAMERAp.sHvalaPokretuotpora. Bitka se nastavlja! Cenzuramorapasti!

Objavljeno pod Kazahstanovanje | 20 komentara

KAZAHSTANOVANJE – putopis iz Kazahstana – II deo

Čitati uz čaj zvani Božićna misterija koji se pravi tako što se u jak ruski crni čaj dodaju sušene jabuke i par štapića divljeg cimeta. Zaslađivači nisu potrebni

Objavljeno pod Kazahstanovanje | 31 komentara

Radi li ovo ponovo wordpress JBT :-)

Cenzura me pustila da priđem i virnem i evo pišem (i već dva dana pokušavam objaviti) na mom blogu!!!! Sad shvatam onu kako je malo potrebno da čovek bude srećan 🙂 Meni je ovo moje malo parče sveta baš nedostajalo…(nije malo, nije malo, ko to kaže ko to laže)

I sad se osećam ko onda u ona nesrećna vremena kad nakon sto dana dođe voda ili struja pa ne znaš što bi pre. Znam da sam srećna, jako srećna, mada svi oni „stvarni“ koji su me sad uhvatili na skype reći će da i nisam nešto baš raspoložena. Nisam mogla da im objašnjavam da mi se ne priča, eheeej, ljudi, napokon mi je vidljiv (moj) svet 🙂 Ne bi shvatili te sam pričala i pričala …i ponestalo mi je teksta 🙂

Da ne bi opet parafrazirala Pjer de Fermaa , možda je red da ovom skidanju cenzure posvetim svoj 1. haiku

Dakle, 3 stiha i 17 slogova.

Prvi stih ima pet slogova, drugi sedam i treći opet pet.

Obično se u prvom stihu daje slika, u drugom radnja, a u trećem zaključak, s tim što se ovo pravilo ne shvata baš potpuno kruto.

Biljana Negoslava Jelena StashaTatjanamb

Oblogovan IronijeXL Mikser Berislav Saša  Wojciech Noviineternet

To je stvarno tako mnogo

(hej, koga nema, nema ljutnje, morala sam da ispoštujem formu- devojke su slika, muškarci radnja, ljubav je zaključak…to valjda tako ide a ja od sad poštujem sve forme i Predsednike:) )

U sledećem izdanju, haiku na kazaškom !

p.s Ko je uhvatio zastavicu Južnog Kazahstana, Mikser plaća pivo (red je stvarno zaliti ovako sjajan početak godine! )

mikser

Objavljeno pod Kratke priče, Ljudi koji život znače | 37 komentara

Taj os(j)ećaj

U pola rečenice, poljubio mi je ruke i brzo nestao. Ostao je poljubac na, a u njima papirić sa adresom, pravom adresom. Gagarinova 12/4.

Nakon par hiljada kilometara uselila sam se u novogradnju, još uvek bez adrese.

Na poslu, tek smo pravili put da bi one došle. Volim da idem, bar milju, ispred njih.

Nakon mnogo godina napisala sam (levo) ručno pismo.

Ovde nema tajni, zakon nalaže da na pismu stoji adresa pošiljaoca, sve sa brojem telefona. Tako sam dobila adresu -Vostok 1.

Svakodnevno (po)šaljem pismo u Gagarinovu. Znam da svakodnevno i Gagarinova piše Vostoku 1. Pisma (mi) ne stižu. Ali stiže taj os(j)ećaj.

Danas opet, standardno, odem do pošte. Kažu, zbog praznika, neće raditi narednih 5 dana.

„A dežurna pošta?“

Biću na Vetrovitoj planini, narednih 5 dana.  Da dam krilu vetra…

I vama želim taj OS(j)EĆAJ.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Objavljeno pod O ljubavi i drugim demonima | 35 komentara

Muka (p)o Cenzuri

Nije ni uskršnja Muka po Mateju (ni Bahov Božićni  Magnifikat) neg muke moje (p)o Cenzuri. Svi već znate za nju i za  moj Pokret otpora koji joj prkosi. Stranice koje su mi dostupne su „Blogs I Follow“ i „Stats“. Na „Reader“ strani mogu da čitam one koje pratim (čitajte volim) i koji mene prate.  Ima još jedna caka – sve to mogu samo na telefonu i to kada je vetar dovoljan da pokrene zmaja, dakle bar 3 bofora.

Dan počinje rano, pre svitanja zaurla onaj ..neki… Odmah posegnem za telefonom. Drage noćne ptice tad spevaju nešto. Mogu da vidim samo naslove, a i to je dovoljno za osmeh. Pošaljem brzo sebi, u ime onog mog virtuelnog Dječaka, neki veseo mejl ( da stigne pre alarma), pročitam, zapeva ona mamina pesma, a ja brzo niz stepu da uhvatim čarobno izoštravanje boja, i uz osmeh, što kaže Oblogovan, ko ekvator, svane novi dan!

Naravno, ne mogu ni ja baš ceo dan da se smejem. Ovih dana udario neki minus i kanalizacija nam se smrzla te smo osuđeni na hm..poljski WC.. tj. pardon, stepski WC. To malo zaledi …osmeh…

I navuče neki vetar.

Čim vetar pređe 3 bofora, pojavi se bar pola neke priče (2 bofora navuku pola Oblogovanove minijature).

I vrati se osmeh.

Onda ide onaj momenat najizoštrenijih boja. Zalazak sunca u stepi ne mogu da uporedim ni sa jednim drugim zalaskom. Preko razdvojenih kečeva (koji sve više dolaze u položaj dvojki) osmeh lako prelazi petice (jer ih nemam) i zaustavlja se negde kod umnjaka (njih, naravno, imam).  (Počela sam samoj sebi da brojim zube auuu)

Bogat ručak, koji svaki samac mrzno sebi zbrzi, najlakše se pojede uz neku priču. Međutim nešto u to doba ne mogu nikako pričama prići i svaku večer  između 7 i 8 odustanem od wordpresa. Onda mi od besa proradi žuč i pomogne da svarim onaj obilan obrok (i sačuvam liniju) i dok ne pročitam, ma ne odustajem. Nahranim se osmesima koje svaka priča izazove i zaspim. Onda ide onaj deo sa onim što urla …

Ako me mrzi da kuvam (a to je obično tako radnim danima i vikendima) tu u kraju je italijnsko –kineski restoran Bolognese – Turandot (to je ona Pučinijeva opera u kojoj igra i Timur), a pored je policijska stanica. U tom čudnom restoranu je odličan prijem priča. Naručujem jela koja se što duže spremaju da bi što duže tu sedela. Toliko budem vesela da me kuvar redovno časti kolačem. Nije još ukapirao da nisam probala ništa (ali jesam opisala). Vidi samo da mi svaki put (s)pakuju i da odlazim vesela. Nije ni svestan koliki tek osmeh njegova majstorija sutradan izvuče jednoj sirotoj baki.

Nešto se čudno dešava. Nestala je prvo Negoslava, pa  Jelena Bogosavljević, nema više Oblogovana (ni priče u kojoj sam videla samo sliku Zira, brda između sela moih (pra)djedova), nema ni IronijaXL…Bila sam sad i do Turandota. Tamo se pojavio čak i saksafon, ali njih nema. Ova cenzura udarila na njih. Ukida mi prijatelje. E sad sam baš besna. Žuč radi na prazan stomak. Nisam se smejala, nisam dobila ni kolač.

I sad razmišljam, ali ozbiljno, da se povučem, da jednom, predam bitku. Ne volim kad mi neko ukine prijatelje. Jer Negoslava, Jelena, Oblogovan, IronijeXL, Mikser, Berislav, Saša, Wojciech, TAMOiOVDE, Tatjanamb, Lugar, Noviineternet1987, Agroekonomija, Plavabaklava, Stasha707, Neprilagođena nisu moj „izmišljeni virtuelni Dječak“ …oni su sve(t)!

Statistika javlja da obaram vlastite rekorde, Pokret otpora odbija kapitualciju….

UH…ŠTA DA RADIM KAD ODU PRIJATELJI MOJI…

Da, uz to se ćuti…..Ali nema spavanja!

Brzo svi po jednu priču. Možda ih kvalitet+kvantitet zbuni!

izum03b

Objavljeno pod Ljudi koji život znače | 46 komentara

Poglavlje 27 – Bogata sećanja

Godina se bližila kraju i došla su vremena slavlja. Lepo se poklopili Dan nezavisnosti, vikend i Sv.Nikola. 3+1=5 neradnih dana te je devojka sa brdovitog Balkana obišla Nebeska brda i Grad jabuka u njihovom podnоžju, na 14 sati klajkanja vozom od svog gulaga.

Kada je onomad, onog 4-og oktobra, krenula na put, jedan Čovek joj je pustio na uvo

„Moja Šangri-La ispod letnjeg meseca,

Vratiću se

Sigurno, kao prašina koja lebdi visoko u junu,

Kad se kreće kroz Kašmir“

i tako omeo plakanje. Dao joj je i broj nekog Nuržana, ako jednog dana reši da poseti Grad jabuka.

Put je uvek ili odlazak ili dolazak, a ovaj put niti je otišla niti je došla. Ispratio je vozač Boris. Do kupea, kao što se ispraća dete. Smestila se u hotel i rešila da pozove Nuržana. Da mu kaže da je stigla. Telefon joj nije radio, prišao joj je Čovek i dao svoj telefon. Nije uspevala da dobije željeni broj, a kad je Čovek pogledao koji broj zove rekao je – pa to je moj broj! Stigla je, ničim, sem najnižom cenom na booking.com, vođena, do Nuržanovog hotela! Naredna tri dana Nuržan bi je odvezao do skijališta i sačekao u 17 h kod gondole.  Kao što se čeka sestra.

Nebeska brda sigurno su rod brdima Balkana. Osećala se kao kod kuće. Napokon na govornom području na kom se ne priča, na kom se vozi. Ukršatali su jedni drugima tragove pretvarajući sinusoide u beskonačne osmice. Jedan čije arapsko ime u prevodu znači Velikodušni, poklonio joj je jabuku.

Za Sv. Nikolu je naravno, putovala. Na istok. Voz je doduše išao na zapad, ali ona je sedela, kao i uvek, kontra.  Prethodno je otišla do crkve.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Drvena crkva Hrista Spasitelja u parku 28 Heroja. Preživela i veliki zemljotres 1908-e i kamenu reku koja se potom, sa Nebeskih planina sručila i potpuno uništila Grad jabuka.  Do pre par dana, znala je samo iz jedne knjige da je to moguće. Tamo je pisalo o lisabonskoj katedrali koja je 1. novembra 1755. prživela zemljotres i more koje se potom izlilo i unišilo grad Lisabon.

 „Tek kada obračunavamo štetu, shvatimo koliko vredi ono što smo izgubili“

„Kako lepe ruševine, kako ružna nesreća..“

„Ne pomagahu siromahu i ubogome….“

„Zato ću vaše žene dati strancima, a vaša polja osvajačima. Jer od najmanjeg do najvećeg svi ste gramzivi za pjenom, od poroka do sveštenika svi ste varalice..“ *

 U crkvi, ljudi su sa svećama stajali ispred ikone sveca sa knjigom. I ona je upalila sveću i stala. Molila je Sv. Nikolu da njenima kod kuće da dobrog zdravlja, a njoj nek podari još mnoga bogata sećanja. Na izlasku, dala je par novčića i hranu, koju joj je Nuržan spakovao za put, prosjaku umotanom u najilonski džak. Baka koja je izlazila iz crkve, dala joj je sličicu sveca sa knjigom. Pisalo je Sveti Spiridon Čudotvorac. Uh, opet je malo pobrkala! Vratila se u crkvu i prišla ikoni Svetog Spiridona:

 „Ne ponimajem ja baš taj ruski! Videla sam neka silna slova S, ali reko’ možda tako zovu Nikolaja. A i dobro, Spiridone, ruku na srce, svi vi, na slici ličite. Nemoj da se ljutiš i sve što si čuo, prenesi Nikolaju. Možeš i ti malo da mi pomogneš. Znaš, imala sam ja djeda Špiru. On bi, da je živ, danas isto slavio Nikolaja. Da je živ. Ali umro je pre nego što su Ličani zamenili Dan ustanka Krsnom slavom. Slavio bi danas i njegov brat , moj djed Marko. Onaj što je bio otpremnik vozova i glumio da je gluv.  Taj je iskoristio svoju režijsku kartu i ostavio mi gadne gene u nasledstvo. Slavio bi, da je živ, i moj djed Lazo. Slavio bi, samo da nije od tuge umro onog dana kada je gorela crkva Sv. Nikole u selu. Ljudi su u stanju uništiti i ono što može preživeti i zemljotrese i kataklizmu.  Lazo je bio (prvi) nosilac partizanske spomenice i  pobunio se protiv ideje da se vernost Titu dokazuje paljenjem crkve. Umro je kao neprijatelj, ostavivši svoju Milku sa devetero žigosane dece. Moj Naivan.Super tata je najstariji. Imao je tada 14 godina.  On danas slavi.  Slave i svi Lazini i Markovi potomci, raštrkani kojekuda, daleko od ognjšta (pra)djedova. Ionako za nas s tim čudnim prezimenom Cimet se ni ne zna odakle smo.  A i kad bi se znalo, odatle svakako više nismo.“**

U nekom vodiču pronašla je na adresi Ševčenkova 80 restoran Borodin.  Na mapi – svega par raskršća udaljen. Mapa je bila bez izohipsa te nije videla da je to (i koliko) uzbrdo. Nošena ukusom boršča u ustima, brzo je vukla svoj  kofer preko širokih sovjetskih raskršća i strmih ulica do Ševčenkove 80. Kad ono tamo -Fashion TV Veranda! Dakle i borodinska bitka je poništena! Rešila je da oda počast Pobedniku tako što će ručati u lokalnom restoranu. Neki hvaljen bio je tu, samo par parkova niže. Bio je em u hotelu, em baš…..lokalan te je rešila da nađe nešto Nikoli prikladnije. Nizbrdicom su se ređali kineski, uzbekistanski, francuski, italijanski restorani, lanci američke brze hrane…..Na kraju je samo zastala i  na uličnom kiosku kupila kuvano vino sa dve grančice divljeg cimeta.  Sneg je padao,  vino je prijalo i ne seća se kako ali samo je tresnula. Odmah je sve poništila, otkazala, rekla je „nije se desilo“ i jedva ustala.  Dotakla je onu jabuku u džepu, svoj slavski ručak i stigla taman kada je voz ulazio u stanicu. Velik, ko ruski voz. Naravno, promašila je stranu i to shavtila negde na pola voza. Spretno se provukla ispod vagona, onako kako je to njen djed Marko znao činiti.

Uz zvuke točkova noćnih vagona i zveckanje emajliranog čajnika, sama u dvokrevetnom kupeu, izvadila je onu  jabuku iz džepa i otvorila kompjuter želeći da zapiše i podeli sećanja. Zaboravila je da otkaže pad kompjutera  te su se njegove boje malo pomešale. Umesto bele, pozadina word  dokumenta postala je roza. Na njoj je napisala:  izgleda da su suze slane –  ne mrznu i  nije uopšte slatko plakati.

„I na kraju čudni zmaju

ne plači neko drugi konce povlači.“

Utom je u kupe ušao mladić.

Bilo je negde oko ponoći.  Njoj se u glavi već vrtela priča o mladom mašinovođi i udatoj ženi.

On je zahrkao, a ona je uz huk voza i života (krčao je prazan stomak) proživela još jednom neka bogata sećanja siromašnih dana obasjana rozim svetlom ekrana.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

*Knjiga  u kojoj je je, između ostalih (prelepih) i priča „Greh i kazna“ o lisabonskoj katedrali delo je Dejana Tiega Stankovića –„Odakle sam bila više nisam“.

**Muzika koja najbolje prati ovu priču je klajkanje voza. Ne može da se opiše, ali svakom putniku je praznik za uši i hrana (ponekad teško svarljiva) za dušu.

Objavljeno pod Kazahstanovanje | 27 komentara

Čudni rit 2 i Der Steppenwolf

Kože čitave, nakon duga puta, stigao je zec do stepe, a ono tamo, neočekivano – srpski vuk. Shodno svom geografskom poreklu i ovaj je sa dve prirode- vučijom i srpskom. Nailazio je zeko već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima, pa i zeki, poznato. Sve je ovo on, kod Hesea pročitao. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak i sve to zeka shvata. Shvatio je i Mocarta i Harmsa. Sa sto hiljada figurica životne igre otpočeo je opet svoju igru protiv patnje i besmislice želeći da ovaj put igra još bolje. I taman kad se zeko zaigrao, tamo na Kraj sveta, u sred mirne zime, u Čudnom ritu zatresao se led.

Medved koji se prejeo mednog soka, izašao je iz svoje rupe iako mu je Selja(k) lepo rekao : „Miske, nemoj da se petljaš u puteve“.

Medi valjda udario šećer u onu prazninu gde je obično, i čoveku i životinjama mozak te opet  udario po rečima „logika“, „krucijalno“ i čitavom nizu drugih termina iz latinskog, starogrčkog, novoengleskog i na žalost, najmanje srpskog jezika i reče:

„Angažovati hitno Dispute Adjudication Board da uhvati onog (un)professional behaviouralnog  zeca koji je (mis)understanding  sve,  te je dao tigru štuku. Ovaj je potom  dobio zatvor i zato ne cvetaju više borov(n)ice u šumi. Zbog toga je pobožna lisica doživela štetu jer je izostao (do)prinos borov(n)ica za rakiju i time su (in)direktno pogođeni i zdravstvo i školstvo i poluputogradnja i svi masterbekovski planovi“.

I dok je zeko pokušavao da shvati upotrebu zagrada u (un)professional i (mis)understanding, javili su mu:

„Ej bre zeko, nemoj da se primaš ko prebranac, šalilo se meda. Oprostio je Đura što te je tukao, ali nauči malo bolje pravila i zakone igre !“

A zeka zna… jedino zakon prirode može da mu pomogne (Bože me oprosti, i ipak, daleko bilo), ali tako je. I šta mu drugo preostaje nego samo da se smeje i da se pita ma gde je bre nestalo to Poštenje?

nakraj sveta

 
*ovu basnu nadahnuli su Hese, MilanČe, BraniSlava, Đole Varenika mlađi i  Nikola Kojo te im se ovom prilikom zahvaljujem. I naravno hvala PokretuOtpora koji je ovo objavio…Igra se nastavlja, imam  100 000 figurica 🙂
 
 
**Photo by Biljana Ustić : biljanaustic.com/2012/11/11/nostalgia-end-of-the-world/
 
 
Objavljeno pod Otpad ili škart | 10 komentara

Putopis iz Kazahstana – I deo

Nesvakidašnji, intiman, zanimljiv i  šaljiv putopis iz Kazahstana…

Objavljeno pod Kazahstanovanje | Ostavite komentar

Dan Republike, 31. godina posle Tita ili Dan Republike 1433 godine od kad se Muhamed preselio iz Meke u Medinu

Mislila sam da nemam nikakve ratne traume. S tim ubeđenjem stigoh u ove daleke bogate krajeve, toliko daleke i toliko različite da ne ostavljaju prostora ni za pomisli na naše balkanske ratove. Oprostila sam ja, odavno, i sebi i svima i shvatila da ni ja ni bilo ko drugi nije kriv. Moralo je tako, jer nismo znali drugačije.

Sve je sad super. Samo što moram naći zemlju u kojoj su zabranjeni bilo kakvi razglasi ili ne daj Bože, sirene.

U UAE džamije su raspoređene tako da svaki Musliman može peške da joj priđe. A Muslimani, shvatila sam po tome, ne vole da šetaju.

Zavisno od Meseca ili Saudijske Arabije (to su osnovni uticaji) negde između 5-5.30 am oglasi se razglas sa džamija. Krene neki glas, kao Avram Izrael sam da je, nešto da viče. Tu moj san prestaje. Trgnem se i nema više spavanja. Srećom, do alarma, ostane dovoljno vremena da mogu da se nasmešim kad mi sa telefona zapeva:

„Su zrnon soli, su mrvu kruva i puno duše
Ova nas jubav tepli i čuva a vitar puše
Su pjatom juve kad projdu dani i stvari ruše
Ova nas jubav jača i rani a vitar puše

I neka projdu sve obilance
Svi lipi gušti i sve užance
I neka nima ni sna ni smija
Uz tebe uvik znan ča bi tija
A vitar puše, a vitar puše
A vitar puše, a vitar puše

Su kapju uja, sa šaku zelja kad sni se ruše
Ova nas jubav diže sa pleja a vitar puše
Kad gori svića a nima loja kad udru suše
Ova je jubav šira od poja a vitar puše“

Nasmešim se ja dobrano, od uva do uva i pođem s tolikim osmehom u susret još jednom danu. Zahvalna za novi dan i svoj život i život svih meni dragih ljudi.

Znam da će negde između 19-19.30, opet zavisno od Meseca i Saudijske Arabije, zapevati onaj sa džamije. Krenem u šetnju i pripremim se da to nije ni Avram Izrael ni Radio Knin, da to urla Hodža da bi podsetio Muslimane da 2.5 % od svog imetka (ukoliko on iznosi više od 1000 €) daju siromašnima. Šetam i gledam i sabiram koliko preko 1000 € ima u svakom tom automobilu, ispod svake te abaye koliko 1000 € dijamanata se krije. ..I  srećna sam,  jer ima dovoljno za svu sirotinju. Od tih 2.5%, što po Alahu, pripada sirotinji, nema straha od gladi na vascelom svetu. Ne moram da brinem. Biće sve OK. Inšalah.

I onda zapeva i ja opet prvo pomislim na Avrama Izraela i sećanja krenu. Prebirem opet te balkanske priče.

Kod sećanja jedna je stvar pozitivna : vremenom sećanja blede i bole sve manje, a kroz filter od godina satkan kad sećanja prođu, ostaje samo ono lepo, ono zbog čega i pišem : ostaju samo dragi ljudi i lepota deljenja imanja i nemanja s njima.

I znam, doći će dan kad će i na tom brdovitom Balkanu, od Vardara pa do Triglava, odrasti jedna generacija koja neće imati traume …ni od razglasa ni od sirena. I tada ćemo ponovo, ko nekada, u dobu pre Jure, biti dobri!

Tad ćemo znati kako.

29 novebar 2011 ili 3 januar 1433

Priča posvećena mami , jer:

 I zrno soli

I mrvu kruva

I pijat juve

I sve što daje puno je duše

I kad sni se ruše

Njena nas ljubav čuva

I njena snaga diže

 Zekat milostinja je izdvajanje 2,5% svoga imetka ukoliko on prelazi iznos od ca. 1.000EUR i davanje za potrebe siromašnih. Islam uči da sve što je na nebesima i na zemlji pripada Allahu a on daje stvari na raspolaganje kome hoće. Zbog toga Allah naređuje da čovjek od imetka kojeg mu je On dao na raspolaganje dadne potrebnima s ciljem smanjenja socijalnih razlika i opet kao odgojnu mjeru da bogati još više zahvali svome Gospodaru na blagodetima koje mu je On dodjelio i da se udjeljivanjen zekata zbliže bogati i siromašnima. Islam podstiče na ovo da bi i okolina koja okružuje muslimana imala koristi od njegovog vjerovanja na jedan veoma direktan, materijalan način.

 Danas je 29 novembar 2012

ili 15 januar 1434. Stari je popio malo da izblijedi sjećanja, a ja sam sa te(k) dvije fotografije tražeći život negdje (i ponovo) drugdje, stigla do Bajkonura.

Objavljeno pod Ljudi koji život znače | 16 komentara