Poglavlje 27 – Bogata sećanja

Godina se bližila kraju i došla su vremena slavlja. Lepo se poklopili Dan nezavisnosti, vikend i Sv.Nikola. 3+1=5 neradnih dana te je devojka sa brdovitog Balkana obišla Nebeska brda i Grad jabuka u njihovom podnоžju, na 14 sati klajkanja vozom od svog gulaga.

Kada je onomad, onog 4-og oktobra, krenula na put, jedan Čovek joj je pustio na uvo

„Moja Šangri-La ispod letnjeg meseca,

Vratiću se

Sigurno, kao prašina koja lebdi visoko u junu,

Kad se kreće kroz Kašmir“

i tako omeo plakanje. Dao joj je i broj nekog Nuržana, ako jednog dana reši da poseti Grad jabuka.

Put je uvek ili odlazak ili dolazak, a ovaj put niti je otišla niti je došla. Ispratio je vozač Boris. Do kupea, kao što se ispraća dete. Smestila se u hotel i rešila da pozove Nuržana. Da mu kaže da je stigla. Telefon joj nije radio, prišao joj je Čovek i dao svoj telefon. Nije uspevala da dobije željeni broj, a kad je Čovek pogledao koji broj zove rekao je – pa to je moj broj! Stigla je, ničim, sem najnižom cenom na booking.com, vođena, do Nuržanovog hotela! Naredna tri dana Nuržan bi je odvezao do skijališta i sačekao u 17 h kod gondole.  Kao što se čeka sestra.

Nebeska brda sigurno su rod brdima Balkana. Osećala se kao kod kuće. Napokon na govornom području na kom se ne priča, na kom se vozi. Ukršatali su jedni drugima tragove pretvarajući sinusoide u beskonačne osmice. Jedan čije arapsko ime u prevodu znači Velikodušni, poklonio joj je jabuku.

Za Sv. Nikolu je naravno, putovala. Na istok. Voz je doduše išao na zapad, ali ona je sedela, kao i uvek, kontra.  Prethodno je otišla do crkve.

Drvena crkva Hrista Spasitelja u parku 28 Heroja. Preživela i veliki zemljotres 1908-e i kamenu reku koja se potom, sa Nebeskih planina sručila i potpuno uništila Grad jabuka.  Do pre par dana, znala je samo iz jedne knjige da je to moguće. Tamo je pisalo o lisabonskoj katedrali koja je 1. novembra 1755. prživela zemljotres i more koje se potom izlilo i unišilo grad Lisabon.

 „Tek kada obračunavamo štetu, shvatimo koliko vredi ono što smo izgubili“

„Kako lepe ruševine, kako ružna nesreća..“

„Ne pomagahu siromahu i ubogome….“

„Zato ću vaše žene dati strancima, a vaša polja osvajačima. Jer od najmanjeg do najvećeg svi ste gramzivi za pjenom, od poroka do sveštenika svi ste varalice..“ *

 U crkvi, ljudi su sa svećama stajali ispred ikone sveca sa knjigom. I ona je upalila sveću i stala. Molila je Sv. Nikolu da njenima kod kuće da dobrog zdravlja, a njoj nek podari još mnoga bogata sećanja. Na izlasku, dala je par novčića i hranu, koju joj je Nuržan spakovao za put, prosjaku umotanom u najilonski džak. Baka koja je izlazila iz crkve, dala joj je sličicu sveca sa knjigom. Pisalo je Sveti Spiridon Čudotvorac. Uh, opet je malo pobrkala! Vratila se u crkvu i prišla ikoni Svetog Spiridona:

 „Ne ponimajem ja baš taj ruski! Videla sam neka silna slova S, ali reko’ možda tako zovu Nikolaja. A i dobro, Spiridone, ruku na srce, svi vi, na slici ličite. Nemoj da se ljutiš i sve što si čuo, prenesi Nikolaju. Možeš i ti malo da mi pomogneš. Znaš, imala sam ja djeda Špiru. On bi, da je živ, danas isto slavio Nikolaja. Da je živ. Ali umro je pre nego što su Ličani zamenili Dan ustanka Krsnom slavom. Slavio bi danas i njegov brat , moj djed Marko. Onaj što je bio otpremnik vozova i glumio da je gluv.  Taj je iskoristio svoju režijsku kartu i ostavio mi gadne gene u nasledstvo. Slavio bi, da je živ, i moj djed Lazo. Slavio bi, samo da nije od tuge umro onog dana kada je gorela crkva Sv. Nikole u selu. Ljudi su u stanju uništiti i ono što može preživeti i zemljotrese i kataklizmu.  Lazo je bio (prvi) nosilac partizanske spomenice i  pobunio se protiv ideje da se vernost Titu dokazuje paljenjem crkve. Umro je kao neprijatelj, ostavivši svoju Milku sa devetero žigosane dece. Moj Naivan.Super tata je najstariji. Imao je tada 14 godina.  On danas slavi.  Slave i svi Lazini i Markovi potomci, raštrkani kojekuda, daleko od ognjšta (pra)djedova. Ionako za nas s tim čudnim prezimenom Cimet se ni ne zna odakle smo.  A i kad bi se znalo, odatle svakako više nismo.“**

U nekom vodiču pronašla je na adresi Ševčenkova 80 restoran Borodin.  Na mapi – svega par raskršća udaljen. Mapa je bila bez izohipsa te nije videla da je to (i koliko) uzbrdo. Nošena ukusom boršča u ustima, brzo je vukla svoj  kofer preko širokih sovjetskih raskršća i strmih ulica do Ševčenkove 80. Kad ono tamo -Fashion TV Veranda! Dakle i borodinska bitka je poništena! Rešila je da oda počast Pobedniku tako što će ručati u lokalnom restoranu. Neki hvaljen bio je tu, samo par parkova niže. Bio je em u hotelu, em baš…..lokalan te je rešila da nađe nešto Nikoli prikladnije. Nizbrdicom su se ređali kineski, uzbekistanski, francuski, italijanski restorani, lanci američke brze hrane…..Na kraju je samo zastala i  na uličnom kiosku kupila kuvano vino sa dve grančice divljeg cimeta.  Sneg je padao,  vino je prijalo i ne seća se kako ali samo je tresnula. Odmah je sve poništila, otkazala, rekla je „nije se desilo“ i jedva ustala.  Dotakla je onu jabuku u džepu, svoj slavski ručak i stigla taman kada je voz ulazio u stanicu. Velik, ko ruski voz. Naravno, promašila je stranu i to shavtila negde na pola voza. Spretno se provukla ispod vagona, onako kako je to njen djed Marko znao činiti.

Uz zvuke točkova noćnih vagona i zveckanje emajliranog čajnika, sama u dvokrevetnom kupeu, izvadila je onu  jabuku iz džepa i otvorila kompjuter želeći da zapiše i podeli sećanja. Zaboravila je da otkaže pad kompjutera  te su se njegove boje malo pomešale. Umesto bele, pozadina word  dokumenta postala je roza. Na njoj je napisala:  izgleda da su suze slane –  ne mrznu i  nije uopšte slatko plakati.

„I na kraju čudni zmaju

ne plači neko drugi konce povlači.“

Utom je u kupe ušao mladić.

Bilo je negde oko ponoći.  Njoj se u glavi već vrtela priča o mladom mašinovođi i udatoj ženi.

On je zahrkao, a ona je uz huk voza i života (krčao je prazan stomak) proživela još jednom neka bogata sećanja siromašnih dana obasjana rozim svetlom ekrana.

*Knjiga  u kojoj je je, između ostalih (prelepih) i priča „Greh i kazna“ o lisabonskoj katedrali delo je Dejana Tiega Stankovića –„Odakle sam bila više nisam“.

**Muzika koja najbolje prati ovu priču je klajkanje voza. Ne može da se opiše, ali svakom putniku je praznik za uši i hrana (ponekad teško svarljiva) za dušu.