Poglavlje 26 – U ritmu svakodnevice

Novembar je bledeo zlatno-bakarnu nijansu stepe, vazduh je postajao sve providniji, te su se na horizontu tamo gde joj se činilo da mora da je more, pojavili snegom prekriveni vrhovi planina.

 Jednog sunčanog jutra pojavili su se i belgijski novinari željni priča o Putu svile. Najmanje što su očekivali je susret sa devojkom sa Balkana. Najmanje što je ikad očekivala je da će se obradovati susretu s novinarima i mogućnošću da govori engleski. Srodnost i bliskost koja je rasla sa svakom rečenicom bila je podjednako čudna i njima i njoj. Lep miris kolevke civilizacije lebdeo je stepom. Iza brdá Balkana je svet, a ona je tog jutra bila njegov ponosni ambasador. Pričali su o (ne)potrebi obnove Puta svile koji će (samo) otvoriti nova tržišta za kinesku robu, o granicama i carinama koje su nekako uvek prepreka samo za dobre uticaje, o njenom entuzijazmu da je moguće svet učiniti boljim. Kada si sa Balkana, nažalost, neizbežne su ratne teme te se tako naprasno u njenim očima srozao sav onaj (kratko) prisutan (nacionalni) ponos. Evropa je osvežila pravi miris Balkana – miris baruta, ali srećom pa je utom došlo i vreme ručka. U radničkoj menzi usledio je obrok tek u nijansama različit od njenog brucoškog obroka te ’93-e : masna pileća supa, grečka (neka žitarica, boje lana s graničnim ukusom između sočiva i ječma; kažu da su je ruski vojnici jeli svakog dana) sa malo narendane šargarepe i pljeskavica (od soje sa ovčijim lojem). Naravno, pun limeni čajnik i porcelanske činijce iz kojih se pije čaj. Zahvaljujući gostima, ručak je bio pojačan keksima, džemom od maline (večito je prate te maline!) i bombonama čiji je izbledeli čokoladni omotač svedočio o datumu proizvodnje. Njihov smeh i pošalice, poništavali su čak i dosadno zujanje muva (nigde nisu tako velike, dosadne i uporne), a ručak je bio ukusan poput belgijske čokolade. Predložili su joj da bude njihov dopisnik, a ona se pitala kako su naslutili da voli da piše. Uz šoljicu odličnog espresa i veoma ukusan tradicionalni tatarski kolač čak-čak (male medom zalivene kupe od sitno seckanog hrskavog testa, lešnika i grožđica), nastavili su temu uz zvuke Majlsa Dejvisa u modernom restoranu u gradiću Šimkentu.

 „A vidiš ja nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta je pesma bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela“

 Posle su prošetali njenim omiljenim parkom sa spomenikom pesniku Abaji, avionom i sovjetski velikom mermernom spomeniku na kom su urezana imena svih 140.000 žrtava drugog svetskog rata. Grad heroj Sovjetskog Saveza, Šimkent poznat po svojoj fabrici olova koja je proizvela 70% svih metaka tj dva od tri metka kojima se pucalo u naciste napravljeni su od šimkentskog olova. Poznat i po gulagu.

Kao i u svakom parku i tu ima luna park i uvek se bar jedan zaljubljeni par vrti na ringišpilu. Tu je i nova velika zgrada cirkusa sa 1.200 sedišta i tik uz nju najsavremeniji teniski kompleks u kojem igra mečeve sa zidom.

 Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika“

(Žak Prever, Uvelo lišće)

 Novembar je doneo i prvu kišu, a (i) njena različitost od zemlje do zemlje čini ovaj svet lepim. Pomešana sa mirisom stepske prašine imala je neki nepoznat miris. Srećom te voli da šeta po kiši te je tako jednog jutra spasila malo žmirkavo štene. Opet je dolazio Komitet i opet su „čistili“ grad, a ona je shvatila da već previše dobro razume ruski. „Govori tiho i uvek nosi Psa sa sobom“. Da, dala mu je ime Pas, ali nije se usudila da ga unese u stan. Rešila je da to bude njen čuvar na poslu.

 Da bi izbegla pustoš nedelje, otišla je u goste onim planinskim vrhovima sa horizonta. Vozeći se solidnim putem (što se ne može reći i za tamošnje vozače) 45 minuta od Šimkenta, preko sela Georgijevka, Proletarka, Novostrojevka, Lenger, Pjervomajevka i Krasnovka stigla je do podnožja planine Burguljug i skijališta Turbaza južnaja u kom su velelepni novi hotel (sa cenama poput onih u Kircbilu) i jedna jedina žičara (poput one žičare Poljice iz ’65-e čiji ostaci i sad postoje pored bajkovite Bakine kuće na Jahorini) spremno čekali novu sezonu. Nekoliko momaka farbalo je ogradu i bezuspešno pokušalo da joj naplati kartu za ?? Stranci se ovde tretiraju ko hodajući dolari. Neobazirući se na njih, popela se do vrha žičare, a zatim je vodotocima izbrazdanim livadama krenula u susret snežnim vrhovima. Ni ptica, ni buba, ni mrava, ni ljudi, ničega da narušava mir. U samom podnožju, iz dubokog kanjona, huktala je rečica. Neka joj oproste svi njoj poznati planinari (ako to ime zaslužuju (ne)ljudi što nikad vraćenim pozajmnicama ili o trošku sponzora, uz obaveznu medijsku pratnju osvajaju i broje vrhove), nije se popela na vrh, ali ručala je sneg i osetila čistotu i istinu.

 Na dan rođenja F.M. Dostojevskog (na poslu, jedna (a?)tipična Ruskinja, pitala je koliko godina on sad ima)  kupila je „Белые ночи“ i rešila da ih pročita do Nove godine. Ako je, ne znajući sva slova, pre škole, mogla da pročita „Starca i more“, može i ovo.

Bila je i gde (dru)gde, nego u engleskom klubu u kom je bila najveći Englez. Tu je upoznala domaću mladu savremenu slikarku te je posetila i izložbu razočaravši umetnicu svojim neučešćem u aukciji.

Pronašla je i pozorište. Još uvek ne razume dovoljno ruski (ili je predstava bila na kazaškom?), ali u svakom slučaju svaki (pa i pokušaj) bavljenja kulturom, održava njen entuzijazam da je svet moguće učiniti boljim. U toj mikroklimi sa još 12 gledalaca osetila se domaćom.

U smeni jutarnje beline i sve svetlijih oker nijansi dana, proticao je novembar, a dve sive betonske linije tromo putujući od zapadne Kine ka zapadnoj Evropi stigle su do sela Timur i ušuškane belim geotekstilom utonule u dubok zimski san.

A ona je, poslušavši Heseov savet iz eseja „O putovanju“ s ljubavlju i predavanjem nastavila da osluškuje tuđinu i da se sa istrajnošću muči oko tajne svoga bića.

„Jaka nostalgija za izvorima života, težnja da se oseti prijateljstvo i jedinstvo sa svim što živi, stvara, raste, to je ključ za tajne sveta koje ćete željno i s radošću slediti ne samo na putovanjima u daleke zemlje, već i u ritmu svakodnevnog života i doživljavanja“

P.S. WordPress se i dalje cenzuriše. Povremeno probijem blokadu pa vidim ponešto od onog što moje drage virtuelne komšinice i komšije pišu. Uglavnom uspem da kliknem „like“, ponekad vidim samo statističke podatke, a oni kazuju da moj virtuelni kutak  poseti Neko. Iako od statistike nema veće laži, znam da Neko misli na mene 😀

Za sve posetioce, zbog radosti opstanka i budućeg koračanja svojim (virtuelnim) svetom, gnjavim i dalje mog Zmaja da postavlja ova poglavlja.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Kazahstanovanje, Priče. Zabeležite stalnu vezu.

4 reagovanja na Poglavlje 26 – U ritmu svakodnevice

  1. ironijexl kaže:

    Neko uVek misli na tebe i van statistike 🙂

  2. oblogovan kaže:

    Pa, dobro, znas… Kad ti to opises, nama nije tesko da u odeljku „Kazahstanovanje“ budemo Kazahpodstanari… 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s