Poglavlje 25 – U pomen svih poginulih pasa

Poglavlje 24 preskačem namerno. U njemu sam bila prehlađena. Obzirom na naziv mog bloga, ne smem da napišem šta sam ustvari radila, ali eto, i tom stanju poklonih (neobjavljeno) poglavlje.

 Stajala je ne semaforu glavne gradske raskrsnice. Bilo je već prošlo 7, ali ni sunca ni gradske rasvete ni na pomolu. Kasno sviće u stepi tj ni ne sviće, nekako se samo naglo pojavi sunce na sred neba. Još uvek je toplo, nema ni jutranje svežine i jedino pisma od kuće i boja krošnji govore o jeseni. Pokušavala je da se skoncentriše na šuštanje lišća pod nogama, a ne na sablasan ples kesa i otpada po širokim sovjetskim bulevarima  i kanalom odvojenom trotoaru. Pronašla je gde je moderan tržni centar, savremeni teniski tereni i olimpijski bazen, ali nikako da nađe gde su kontejneri za smeće. Ponegde se uoči mala i uvek prazna kanta za otpatke.

Preskačući kanal, već naviknuta da na mnogim raskrsnicama ne postoji prelaz preko njega, smišljala je šta će sve predložiti danas ako na sastanku na koji je pozvana ko „gospođica inženjer strani stručnjak“ (otprilke je tako predstavljaju) bude imala priliku govoriti.

Pucanj. Pa još jedan. Pa opet.

Nije se prepala, samo su krenula sećanja. Posmatrala je kako pored nje pada metkom pokošen pas. Zar je moguće da se tako jasno seća? Da, baš takav neugledan žuti križanac bio je i njen Tantiago. Ne, nisu sećanja, to je pas, pravi, ovdašnji pas! Prvi pas koga je ovde videla! Usta kreću da se razvlače u osmeh i već vidi kako ga miluje, oseća onu vlažnu toplu njuškicu i odjednom zamirisa vazduh na Tantiaga i Kiki, a onda opet pucanj. Pogledom deteta gledala je u kordon naoružanih muškaraca. Na sledećoj raskrsnici ista scena. Plačući (i ne krijući da to čini) došla je na posao i saznala da je u toku akcija ćišćenja grada zbog dolaska Komiteta.

Sela je u kineski džip i puštajući misli da lete kroz otvorene prostore i nepregledna prostranstva zlatno žute stepe, stigla je, držeći se toka reke Arys do napuštenog, avetinjskog Otrara ili grada duhova, nekdašnju raskrnicu karavana na Putu Svile. Tu je u nekoj od palata, u februaru 1405.godine umro Timur Lenk. Kažu,od prehlade.

„Da mama, još sam prehlađena.

Evo upravo jedem, ne brini, mama! Sedim na terasi prelepog uzbekistanskog restorana i uživam  čuveni plov. Ma ništa posebno mama, to ti je ko tvoj pilav samo što ima suvog voća, leblebije i onog žutog karija unutra.

Lepši je mama tvoj pilav, zvaću te kasnije, žurim!“

„Otkud u uzbekisatnskom restoranu azerbejdžansko jelo?“

Uzalud prikriva istinu, a majka sve, od onog njenog prvog pokreta, oseća.

 U povratku je postala svesna predivnih pejzaža i slobode u kojoj galopiraju krda konja i stada ovaca.

Ulaskom u grad živih vratila joj se slika metcima pokošenih pasa i s tom slikom urezanom u dečiji pogled, ušla je, prašnjavih cipela, na sastanak Komiteta.

Posle odslušane himne, sastanak je počeo. Ona je zadovoljno konstatovala da ima WiFi signal. Cenzura je i dalje vladala omiljenim adresama, ali mail je bio prepun lepih priča. I muzike! Njen Pokret Otpora (PO4.10) dobio je tog dana novog saBorca. Kradom je čitala novu pristiglu priču. Oko nje su leteli mrtvi fazani.

 Najvili su je : „Мисс резидент инженер, Западная Европа – Западный Китай Coridor, пожалуйста, представьтесь“

„Za ovako kratko vreme nisam uspela naučiti jezik na kom je pisao veliki pesnik Abaj Ibrahim Kunanbajev te i dalje u Vašoj zemlji koristim strane jezike. Moje prašnjave cipele odaju moju profesiju zbog koje sam ovde i ni malo se zbog njih ne stidim. Dovodi me ljubav ka prašini i svetu bez granica. Što bi, svaka misica rekla, borim se za mir u svetu. Dolazim kao inženjer, ne kao predstavnik neke zemlje. Za razliku od Vas, mi nismo imali sreće sa Predsednikom. Zemlja u kojoj sam rođena ne postoji, a ono što je od nje ostalo tek nije za ponos.“

 Zbog poslednje dve rečenice, dobila je aplauz od koga se i luster u ogromnoj prostoriji zatresao.  

Prišao joj je presedavajući Komiteta. Znala je da će prići, na vrh jezika joj već spremno stajalo pitanje o cenzuri. Iako se sa ženama ne rukuju, pružio joj je ruku. Izgubljena u njegovoj velikoj šaci upitala je:

„Da li Vi ovde jedete pse?“

„Ne!“

„Zašto ih onda ubijate?“

 Za svečanu večeru poslužili su kazij (kobasicu od dimljne konjetine) u sosu od kumisa (fremetisanog kobiljeg mleka)  i majpalu, specijalitet koji se obično služi uvaženim gostima – jelo od ovčjeg mozga servirano sa očnim jabučicaama.

 U  dvorištu njene zgrade čekali su je dečaci, spremni za drugi čas skejta. Na dobrom je putu da postane heroj Abaj Ibrahim Kunanbajev ulice…

 P.S. Smirio se Sendi, te zahvaljujući (HVALA) Zmaju, čitamo se i dalje. Hvala svima na podršci, poseBno saBorcima. D  . 

  Image

http://www.youtube.com/watch?v=OZcmit3CsbE

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Kazahstanovanje, Priče. Zabeležite stalnu vezu.

7 reagovanja na Poglavlje 25 – U pomen svih poginulih pasa

  1. Najiskrenije čekam nove avanture 🙂 običaje, ono što ljudi tamo negdje jedu, ambijent… Odličan post!

  2. Ana Subotic kaže:

    Kumo draga, svaka ti cast 😉 ponodna sam na tebe 😉

  3. oblogovan kaže:

    Uuuufff… Svaka cast! Ne samo na ovim opisima, vec i na drzanju… Btw, kad smo kod teksta, podsecas me na pisce sa tih „stanovskih“ prostora… Pamuk, Hoseini i… (stade mi mozak, ali nema veze…) I oni tako kroz pricu o svakodnevici i obavezno hrani, otkrivaju mozaik kulture koji opisuju…

    • kornat kaže:

      UuuufF! Hvala, pa ovo je opasan kompliment! Mozda si hteo da pomenes i Solzenjicina 🙂 Ne pominji mozak….jos mi ta majpala pred ocima ! HVALA ( i evo kaze mi Princeza da ti je oprostila sto si je zaboravio 😉 )

      • oblogovan kaže:

        Solženjicina jako volim, ali nisam na njega mislio, hah… Mislio sam na Ajada Aktara (Američki derviš…) On, kao i prethodna dvojica i ti, tako kao nehajno, a u stvari detaljno, opisuje hranu… Uzgred, ja toliko ne volim eksperimente sa hranom, posebno to spajanje (za moj skromni ukus) nespojivog kao što su onaj pilav i suvo voće, da bi mi ta hrana dobro došla da se “svedem“ na neku normalniju težinu…
        Sa druge strane, koliko god to ne bih mogao ni da probam, svidjaju mi se ti opisi, to mi nekako govori o kulturi tih naroda… Kao što nešto baš i ne volim da pijem vino, a strašno volim emisije o vinima i vinarijama… Olaf Olafson u jednoj knjizi (naravno, zaboravio sam kojoj) tako dobro opisuje razna vina da je to neverovatno… Izvini, preterano sam se raspisao…

  4. kornat kaže:

    Hvala i ne izvinjavaj se – ti ne mozes preterano da se raspises tj. da predjes granicu interesantnosti! Pocastvovana sam i sadrzajem i obimom komentara!
    Cak je i ona princeza, evo javljaju mi, iz mulja se izdigla i leluja 🙂
    Uvek sam se pitala kako pisci mogu pisati o zemljama koje nisu obisli – evo npr. Blagojevic koji tako lepo opisuje npr. Gruziju u kojoj nije nikad bio… E sad mi je jasno – sve je u mashti ( nemam kvacice pa moram da ubacim ovo h da ne bude zabune! Viska masti se, kad je vec pomenuh, ovde lako resiti 🙂 ). Tako su i moji “ hranoopisi“ zasnovani samo na vizuelnom utisku ( ni ja nisam bas neka probalica… ni vinopija ali obozzzavam Put vina ..i emisiju i jos vise casopis).
    Uh, ovo znaci raspisati se.. A sad cu da udarim po vinu da misle da je ovo crvenilo od njega 🙂 HVALA Dejane, jos jednom !

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s