Priča(ј) o ljubavi, Džimi

Na današnji dan u londonskom hotelu “Samarkand”, pre 42 godine, umro je Džejms Maršal Džimi Hendriks, američki muzičar, pevač, tekstopisac, gitarski genije i jedna od najvećih rok ikona. Imao je 27 godina. U sobi je bio sa devojkom Monikom Daneman i pred odlazak u krevet uzeo je vino i tablete za spavanje, što je prouzrokovalo povraćanje u snu i gušenje. Poslednje reči koje je Hendriks napisao pre smrti bile su: “Priča o životu je brža nego treptaj oka, a priča o ljubavi je zdravo i zbogom do sledećeg susreta”. Sahranjen je u rodnom Sijetlu

Pre 8 godina, na našnji dan, sahranjen je baštovan Džimi.

Sa svima fin, svima drag, ali ko i svaki „stari momak“ i „zakleti neženja“ i Džimi je bio blago namćorast. Taman onoliko da razgovor nikad ne pređe granicu razgovora o cveću i vremenu. Obično bi (ko i svaka spavalica) ujutro ko munja projurila pored njega, tako da bi već bila na trećem spratu, a zdravo bi taman stiglo do japanskog vrta. Nisam ni znala da se to tako zove. Bile su to za mene samo nekakve biljke. Pretpostavljala sam da su, ko i sve kod Gazde, bile jako skupe i vredne i posebne. Nakon što sam, ko dete, počupala babi krompir misleći da je korov, digla sam ruke od bilo kakvog interesovanja za biljni svet.

Gazda je, tadicionalno, ko i svaki Ličanin, voleo japanske vrtove. Navikao od malena, tamo u toj svojoj Lici! Sve krivudave stazice, mostovi i fontane bile su napravljene od prirodnog kamena kojeg je Gazda lično donosio iz Like, kada bi, na našu sveopštu radost, tamo o Svetom Iliji odlazio.

Džimi je pažljivo slagao stene da simbolizuju ostrva Japana, dugovečnost i zdravlje. Svaki kamen imao je svoje mesto i svoju boju mahovine. ’ajde kamen, neg i svaki kamenčić, svaki šljunčić znalo se, ne gde dođe, nego na koju stranu kog dana talasa. Šljunak (nikad se ne koristi pesak, tako me naučio Džimi) simbolizuje vodu, i zbog toga se SVAKOG DANA preoblikuje specijalnim grabuljama u šare koje podsećaju na talase. Zbog trećeg elementa, vazduha (ili kosmosa) vrt uvek mora biti na otvorenom, bez nadstrešnica.

Svako godišnje doba imalo je svoje biljke. Favoriti za proleće bili su japanska trešnja, kamelije i japanske azaleje koje su rasle po Džimijevim brežuljcima. Na leto je cvetao iris, tradeskancija i liriope u beloj i plavoj boji. U pozno leto premijerno su nastupale japanske anemone takmičeći se sa šarenim jesenjim lišćem niskog japanskog javora. Zimi je, zaštićen bambusom, tisom, borom i japanskim ileksom samovao bonsai. Naravno, bio je tu i ribnjak sa brkatim srebrnim trihogasterima i lotusovim cvetom.

Đi Čeng (17. vek) napisao je da „gospodar vrta nije ni vlasnik, ni graditelj, već onaj koji ume da stvara“. Džimi je tu, 30 godina stvarao. Ko i svakog majstora, nije ga brinulo u koji ćošak da strpa vodu već kako će pun mesec da se ogleda na njenoj površini.

Ja sam brinula samo kako da nađem najkraći put do ulaza preko tih reka i livada, vešto u skoku vadeći karticu koja je „otvarala sva vrata“.

Jednog jutra kartica je upala u ribnjak. Prepala sam se hladne vode. Došla sam ovde prethodne zime. Šta je bilo između? Da, stotine kilometara kvalitetnih saobraćajnica, stotine hiljada kvadratnih metara vrhunskog stambenog i poslovnog prostora, brojni specijalizivani objekti širom zemlje urađeni po najvišim svetskim standardima.

Počela sam da obaram ono ličko kamenje. Nisam ni primetila Džimija. Od mog vriska trihogasteri su iskočili iz vode.

„Mala, znao sam da ćeš se jednom sudariti sama sa sobom“.

„Nisam ja mala. Ja sam…

Ne znam ko sam.

Ne znam ni šta želim,

ali znam Gazdine planove za narednih 5 života“

Smejali smo se, onim, dugo čuvanim osmehom….

Spasio je trihogastere i ispričao mi zašto imaju crnu tačku na repu. Ispratio me do vrata i rekao : „Slušaj, mnogo se ti nerviraš. Ne valja ti to. Od sutra, ima da dolaziš pola sata ranije. Čekaće te čaj, tu u vrtu. Davaćeš mi svakog dana po 100 dinara da brinem tvoje brige.“

Dolazila sam i po sat vremena ranije. Pila bi čaj od banče i kukiče, a Džimi je dobijao 100 dinara i sve moje brige. Znalo se desiti da za 24 sata ne skupim ni jednu brigu. Tada bi mi prodavao Hendriksovu pesmu o leptiru i zebri, mesečevim zracima i bajkama. Sa ludim, neobuzdanim mislima, na malom krilu, nošena vetrom letela sam kroz život kao kroz bele mekane oblake.

Lagano i neprimetno, uspela sam deo sredstava iz gradskog budžeta namenjenih za sređivanje Dedinja, potrošiti za sređivanje romskog naselja u predgrađu. Sve bi prošlo uz veselje Cigana, da naselje nije bilo u blizini placa na kom je lokalni moćnik planirao graditi šoping centar. Sačekali su me, on i njegova 2 sina i pretukli. Srećom su me ostavili pored poljskog WC-a. Mirisi su bili neprijatni i potirali su bol. Letela sam na malom krilu kroz oblake, ali mirisi fekalija su i sanjalicu poput mene držali budnom. Srećom. Srećom su naišla i neka romska deca.

Džimi je jedini, s Gazdine strane, došao da me obiđe u bolnicu. Pronašao je odmah moj novčanik i rekao „ Mala, pa postaću bogataš nastaviš li tako!“ a onda je pevao o prinčevima sa osmatračnice, bosnogim slugama, o dva jahača, hladnim divljinama i divljim mačkama..

Iz bolnice sam otišla, pravo, u neku hladnu divljinu. Nikad se nisam javila Džimiju. Brinula sam mnogo, a nikog ni brige da kupi, ni pesmu da proda. Nakon 5 godina sam se vratila. Da sahranim Džimija. Posle sahrane, prišao mi je Gazda.

„Nisi morala da bežiš iz zemlje. Povukao sam ja sve tužbe, pre nego što je Džimi platio za tebe. I Grad ti je oprostio.“

„Nadam se da je i Đura oprostio što me je tukao“.

Ispričao mi je da je Džimi dao 8123 evra da otkupi sve moje grehe. (Džimi je imao neku foru s brojevima 5 i 8. Zbir je morao biti 5 ili 8)

Od mojih greha Gazda je postao junak. Sva crkvena zvona (koja je pokušavajući oprati svoje grehe podizao) zvonila su o velikom čoveku (niskog rasta) koji je iz vlastitih sredstava sredio romsko naselje.

„Znaš šta. Nisam ja toliko loš koliko ti misliš. Uzeo sam pare od Džimija i kupio sam bager. Namenio sam ga tebi. Znao sam da ćeš se vratiti. Polovan je, znaš da nikad nisam kupovao novo. Nije mnogo, za ovih 5 godina, kod mene radio, tvoj je! Znam da si oduvek volela bagere!“

Tako sam postala direktorka jedne građevinske kompanije. Bavim se, isključivo, kopanjem i zidanjem septičkih jama. Jedino čega će u ovoj zemlji biti još dugo su fekalije.

U slobodno vreme, između septičkih jama, pišem priče i grabuljam šljunak.

Svaki dan, za 100 dinara, kupujem osmehe neke romske dece.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Ljudi koji život znače, O ljubavi i drugim demonima, Priče. Zabeležite stalnu vezu.

3 reagovanja na Priča(ј) o ljubavi, Džimi

  1. Odlična priča sa nekoliko sjajnih detalja i jednom, može biti, potencijalno antologijskom rečenicom:
    „Gazda je, tadicionalno, ko i svaki Ličanin, voleo japanske vrtove.“ 🙂
    Hvala za podsjećanje na Džimija D .

    • kornat kaže:

      Hvala 😀
      Nadam se da će se i Ličani (uključujući sve moje pretke) ovoj „antologiji“ nasmejati 😀
      Meni je geografija (uključujući i geografsko poreklo) (od)uvek slaba tačka ..Lika, Japan..Meni to sve(jedno) isto 🙂
      Džimi D . forever!

  2. Povratni ping: Gradi Put svile u Kazahstanu – Nataša Korica, devojka s mirisom cimeta u prezimenu i ukusom cementa u nozdrvama | NEGOSLAVLJE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s