(Ne) dangubi(M), voliM

Nema pogrešnih ljudi u našim životima. Svako ko se zatekne, nečem pridonese. Ponekad kasno shvatimo te im se na vreme ne zahvalimo. Ne postoji kategorija bivši prijatelj. Time što je postao bivši, još je veći prijatelj.

U studentskim danima, naročito po studentskim domovima (za)dese se mnoga prijateljstva. Ja sam sve stanovnike studentskog doma smatrala svojim prijateljima jer imali smo bar dve zajedničke sklonosti – da budemo obrazovani i samostalni (u međuvremenu sam shavtila da neki samo žele da imaju diplomu, obrazovanost nije bitna). U tim kriznim i tužnim godinama, mi smo nekako lepo živeli. Nikom nije bilo ni pretrano bolje ni gore. Isti među jednakima, uglavnom. Poneki su češće donosili (ili dobijali) pakete s hranom od kuće, ali uvek se to delilo, na sve nas. Ako ne milom, ono skidanjem kukom s prozora (na kojima su, u nedostatku frižidera, u zimskim danima visile kese s domaćim suhomesnatim proizvodima). S nekog juga, neke isto bivše YU Republike, stigla je i Karolina. Volela je, ko i ja, da noći provodi u čitaonici. Dakle imale smo već 3 zajedničke sklonosti, sasvim dovoljno da se prijateljstvo rodi. Postale smo baš nerazdvojne.

U međuvremenu, u moj život ušao je i Mita. Ako bi krenula sad njega da opisujem, ovo bi se automatski pretvorilo u ljubavnu priču, a to mi nije cilj. Upoznali smo se na groblju! Kakva romantika! Tuda smo prečicom odlazili ka fakultetima, totalno nesvesni kuda prolazimo. Karolina u početku naravno nije simaptisala Mitu jer je bio pretnja našem prijateljstvu, a i delovao joj je suviše neozbiljan (za mene tako večito ozbiljnu). Mita je pored toga što je bio romantičan bio i veoma mudar te je razoružao Karolinu i postao njen najbolji drug. Karolina je ubrzo podjednako volela i mene i Mitu. Vremenom je nekako njemu postala više naklonjena tj njega je, u našoj vezi, smatrala vrednijim. Kad sam, nekih 10-tak godina posle, rešila da ostavim Mitu, ona je poslednja saznala. Nisam ni smela da joj kažem šta nameravam i šta mi se po glavi vrti. Grizla me je savest što joj ništa ne govorim, ali njena reakcija po saznavanju, uverila me je da joj ni nisam trebala pričati. Osudila me je najstrašnije, rekla da se takav Čovek ne ostavlja i da grešim, da razmislim. Godinama sam se, zahvaljujući Karolini, pitala da li sam pogrešila. Nabila mi je takav osećaj krivice ko da sam ostavila ne dečka nego muža i 4 dece. Strašna je inače bila osuda, meni tada bliskih ljudi. Jedan prijatelj iz srednjoškolskih dana, rešio je da me ne zove na svadbu. Posle je to ponovio i jedan iz fakultetskih dana. Ne kažem da niko nije bio uz mene, imala sam ja podršku, onu koja znači najviše na svetu i koja podržava i dalje.

S Karolinom sam se i dalje družila, ali smo imale tabu temu zvanu Mita. On je, po našem raskidu, postao najbolji prijatelj većini mojih prijatelja. Paralelno, kako su oni odlazili iz mog života, Mita je nestajao iz njihovog. Ponekad se i sad čujemo. Volim da ih ujedem pitanjima o Miti i navodno se čudim kako to da ništa o njemu ne znaju.

U definitivnoj odluci da napustim Mitu, pomogao mi je Spasoje. U tim danima i mesecima, preispitujući se i pokušavajući da donesem tu (tešku) odluku, često sam odlazila da šetam u Zvezdani gaj. Šetala sam tako satima, često jedino s jednom željom – da me neko u toj šumi ubije, da meteorit padne na mene, da nekako nestanem i da se agonija prekine. Nisam mogla više s Mitom, a nisam znala kako, nakon toliko godina bez njega. Sjajan je čovek, volim ga, voli me. Ko će mene, ovako ludu, tako voleti? Ko će me ikad tako upoznati? Od tih silnih briga, nikoga nisam primećivala. Da je i hteo neko da me ubije, nije mogao. Bila sam neprimetna. Svima, ali ne i Spasoju. Primetio me je tj danima je pokušavao da hoda mojom brzinom. Jednoga dana, istrčao je ispred mene, sa crnom kapom i trenerkom upasanom u crvene čarape. Zajapuren, stao je i pogledao me. Nismo razmenili ni reč, pratio je moj ritam. Danima. Onda je prešao u vodstvo, pa sam danima tj godinama posle pratila ja njega. Bila sam sigurna da je pacijent s tu obližnje klinike za psihičke poremećaje. Mislim da je i on, mada mi to nikad nije priznao, mislio o meni isto. Počela sam da se radujem tim odlascima u Zvezdani gaj i šetnji sa Spasojem. Nismo pričali, samo smo šetali. Nalazili bi se uvek kod kafane Beli Bagrem, ili kako je mi zovemo Eli Grem (kad se prilazi deo reklame se ne vidi pa je neko jednom pročitao Eli Grem i ostade Eli Grem). Uz njega sam prestala da mislim i da se mučim pitanjima i donošenjem odluka.  Izvlačio je svu težinu iz mene i mogla sam satima, laka ko perce, da šetam. Tad sam, doduše i bila laka ko perce. Jednog sam dana, po povratku iz šetnje, spakovala stvari i otišla od kuće. Spasoje me uverio da postoji još sjajnih ljudi i da na ovom svetu imamo više svojih srodnih duša. Šetnje, bez reči izgovorene, trajale su mesecima.  Jednoga dana, moja Duša je rešila da me vodi na more. Shvatila je pametnica da sam u opasnom problemu i da me mora malo dislocirati. Tog popodneva, obratila sam se Spasoju “Sutra idem na more”. “Daj mi broj telefona”. Tako smo shvatili da nismo gluvonemi. Teško je bilo zaspati te večeri, pred put. U neko doba noći stigao je prvi sms od Spasoja.

«mene ne muče nikakve skrupule ni sumnje, ne bojim se ni pakla ni đavola – ali zato sam i sve radosti lišen, ne uobražavam da znam nešto čestito….»

«da bi vrijeme polaska došlo što prije evo pomažem : radi se o geteovom faustu a riječi izgovara doktor koji je uvjeren da se svemu oduprijeti može (a ne može)»

Dopisivali smo se svakodnevno i to dopisivanje, kada bi jedno od nas otputovalo negde, trajalo je godinama. Nikada nismo jedno drugom uputili bilo kakvu naznaku u četiri oka, ali sms-ovi i mail-ovi su prštali od emocija. Bila je to naša igra ćutanja. Sve se znalo, čemu govoriti, jedino je geografska daljina nametala potrebu da se kaže. Energiju koja je između nas postojala, bilo je nemoguće neprimetiti. Svi koji bi nas videli zajedno bili su opčinjeni. I sada, kad upadnem u krizu, gledam naše zajedničke fotografije. Iz njih i dalje blistamo. Mnogo smo lepi kad smo zajedno. “Nije stvar u tome ko sam, nego kakav sam kad sam pored tebe”.

Jednom sam prilikom upoznala i Karolinu sa Spasojem. Znala je sve o njemu i verovatno ga zamišljala ko neku rugobu (verovatno sam po njenom uv(r)aženom mišljenju takvog tad zasluživala). Oduševila se potpuno i odmah me napala što se “ne smuvam” s njim. Nisam znala kako da joj objasnim da smo mi u vezi. Ona je to protumačila onako kako je htela – ja se Spasoju očigledno ne sviđam ko žena, a šteta je da ga zgrabi neka treća, te će se ona „smuvati“ s njim. Otišla sam na put i Spasoje mi je pisao. Izokola mi je pokušao objasniti da ga Karolona muva, ali nisam ja to htela prihvatiti. Družili smo se u troje, Karolina mi je opet bila najbolja drugarica ali sam vremenom primetila da krije da se nasamo viđa sa Spasojem tj taj deo mi prećuti. Spasoje me je uvek uredno obaveštavao kuda se kreće. Otišli smo i Spasoje i ja na prvi zajednički put u u zemlju neku daleku. Nismo se ni poljubili, ali smo se obožavali. Obožavala sam našu, većini znam, čudnu, vezu. No mi smo sa psihijatrije! Karolina me prvo pitala dal smo se “kresnuli”. Kad sam joj rekla da nismo, rekla je da misli da Spasoje nije čovek za mene i da je najbolje da ga zaboravim. “Eto, pred vaš put ja sam se zamalo kresnula s njim. Nego nisam htela, ali da znaš. Nije on baš naivko! “ Dobro je da on nije hteo, nema veze što si ti htela, on je bitan, ubijmo Spasoja, pomislih. Niti rekoh Karolini niti ubih Spasoja. Samo shvatih da me je spasio još jednog divnog stvorenja. Tako Spasoje postade Spasoje na kvadrat, a Karolinu isfiltrirah, kroz 100 voda provukoh i iskuvah. Ono dobro što ostade, pamtim i volim, ali je ona, srećom, za ljubavlju svojom u Australiju otišla te nas vremenske zone zezaju. Toliko da, sem formalnog e-mail čestitanja praznika, nemamo nikakvu komunikaciju. Ja sam malo kreativnija, pa joj osmislim poruku, a ona, shodno svojim kapacitetima Fw: !

A Spasoje – i on je daleko, s druge strane Brankovog mosta. U srećnom braku, neću da smetam. Hvala ti Spasoje. Mogao si biti i Spasoje na kub, ali ko mari..i ko zna, ustvari?

Imam stih al fali mi rima
Propade mi poezija!
Proza ili haiku pitanje je sada?
Najbolje možda da ko Ferma kažem -žao mi je, nemam mesta !

by me

Pjer de Ferma ( u originalu):

Nemoguće je razdvojiti kub na dva kuba, ili
četvrti stepen na dva četvrta stepena, ili uopšteno,
bilo koji stepen veći od dva na ista takva dva.
Otkrih uistinu predivan dokaz ovoga,
no ne nađoh na margini mesta, te ga ne napisah ovde

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Ljudi koji život znače, O ljubavi i drugim demonima, Priče. Zabeležite stalnu vezu.

15 reagovanja na (Ne) dangubi(M), voliM

  1. Biljana Ustic kaže:

    (Ne) dangubim, volim!

  2. Ana kaže:

    Wow, bas prelepo napisano kumo 🙂 poznati su mi neki od ovih likova 🙂

    • kornat kaže:

      HVALA draga kumo, svaka sličnost je slučajno namerna 🙂

      Ili, što bi rekao Goran Petrović – “Neki junaci su izmišljeni, a neki događaji stvarni. I obrnuto.”

  3. noviinternet kaže:

    Vrlo interesantno, i stilom i sadržajem – danas prvi put svratih do tebe, rekoh sebi, na kratko ću, da ne dangubim :), ali ostadoh bogami podosta i nije mi žao 🙂

    Što se tiče pločica u kući, ako i dalje važi poziv za radnu akciju – javljam se dobrovoljno, a od plate tražim samo 5(pet) pločica da popunim u kupatilu rupu koju su majstori ostavili pre neki dan kad je pukla cev 🙂

    Što se tiče tvojih priča o „medjuljudskim odnosima“ (kako se koji put to može zvati :)) – sviđa mi se način razmišljanja, uočavanje sitnica i krupnica…

    Svratiću opet 🙂 da vidim kako si 🙂 – želim ti neku lepu, konveksnu mešavinu Mite i Spasoja 🙂 (ako je već nisi našla :))

  4. kornat kaže:

    Hvala na ovim divnim rečima 😀 Probudile su me jutros i vrte se u glavi ceo dan..Vrteće se (i pamtiti i duvati u leđa) dugo, jer ovo su prve pohvale od nepoznatog (mi) čitača 🙂 Hvale me ovi što me (po)znaju, ali u njihovu objektivnost sumnjam 🙂

    Što se tiče pločica, samim oglašavanjem na temu, zaradio si ne 5 kom, neg ceo paket (1.6m2). Ko što rekoh, volim da poklanjam 😉

    Mešavina Mite i Spasoja….hmm…ovim si me baš „pogodio“….više neg pohvalama 🙂 Definisao si ono što mi treba, a što nisam znala opisati. Sad kad znam šta tražim biće mnogo lakše naći i prepoznati 🙂

    Odoh kod tebe, da ne dangubim..a Ti svrati 😀

  5. Negoslava kaže:

    Izgleda da svako u nekom delu duše čuva jednog svog Spasoja.

  6. oblogovan kaže:

    “neki samo žele da imaju diplomu, obrazovanost nije bitna“
    “Obrazovan je čovek koji ima obraza, a koji nema, nije obrazovan, svejedno koje je škole završio“… (Vladika Nikolaj)
    Zanimljiv ti je ovaj tekst, skroz…

  7. ivinsvet kaže:

    Некада се ћутањем каже највише.
    Заћутала сам!

  8. cy3a kaže:

    Случајно свратих, да не дангубим… Али, издангубих, јер се присетих неких својих „бивших“ „пријатеља“, па схватих, по ко зна који пут да сви они који су отишли, отишли су са разлогом, као што су са разлогом и били део нашег живота…
    Хвала 🙂

    • kornat kaže:

      Hvala Suzo što nisi dangubila 🙂
      Ni to sećanje na prijatelje nije dangubljenje, jer sve su to lekcije koje moramo naučiti, nekad ponoviti i dobrano utvrditi gradivo, da bi smo umeli putovati kroz život!
      Dobro došla, radujem se što si ovde i hvala još jednom 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s