(Ne) dangubi(M), pišeM

Nagovaraju me već dugo (jedan Zmaj pogotovo) da pišem blog. Jer svet je sve tužniji, a moj život, pogotovo pretočen u reči, sve zabavniji. Iako je tema trebao biti jedan „mali“ tj više njih takvih, onih iz one priče „Nikle štikle gde im mesto nije“tema je jedan kojem je „mali“. Izvinite svi vi temom pogođeni, ali stvarno su me ti vaši „mali“ mnogo koštali, a slabo (su) radili .

Zimus sam slučajno (ako slučajnosti postoje), krenula na turneju po Evropi baš 14.februara, sama. Mojim 15 godina starim automobilom. Preko Slovenije do velikog nekog skijališta u Austriji. Bila je magla, sneg loš, a toliko sam maštala da osetim kako je to voziti bord po stotinama kilometara dugim stazama.

Nisam se mogla s izneverenim očekivanjima vratiti u Srbiju (ionako prepunu iznevrenih) te krenem napred…po ispunjena očekivanja i ostvarene snove. Od Salzburga do Inzbruka preko Nemačke do Francuske pa obalom Atlantika do magične Baskije i nazad za Beograd preko Madrida, juga Španije, Azurnom obalom na sever Italije, pa malo, usput i do  Pize i Venecije.

Naporno je voziti sam(a), pa sam usput, pokupila i  vozača. Ima on i ime, zove se Brundalo, mada ne brunda uopšte, tih je, ko bubica. Od svih diploma, ima samo vozačku dozvolu te ga zato zovem Vozač. Vozio je on pošteno. Po 800 km dnevno. Gde smo sve bili, pisaću u Priči br 2. On je , sinoć, zasenio sva mesta koja smo videli i zasluženo dobio počasnu, prvu priču na ovom blogu.

Da, vozač je bio tih. Jedva je govorio, a i kad progovori, uglavnom je, u nedostatku tema, ćutao. Nije imao nikakvu upotrebnu vrednost osim što je , zaista, lepo vozio.

U Pompidu centru u Mecu, seo je u izložebni eksponat , jednu divnu crvenu fotelju i ispružio se tako slatko da čak ni čuvari nisu imali srca da ga izbace automatski, već su mu fino i polako prišli i zamolili da izađe iz muzeja. Znala sam da je to njegov prvi susret sa nekim muzejom i verovala sam da će već u sledećem osetiti nešto više od potrebe da se negde komotno ispruži. I samo posmatranje umetničkih dela, ako se ponavlja dovoljno često (i učestalo), može da promeni čoveka. Lakše je shvatiti nešto ako o tome nešto  i znamo.  Krenula sam da pričam…od moderne umetnosti i Pompidua do Atile koji je isto bio (čak i vladao) u tom Mecu. Sedeli smo ispred katedrale Sent Etjen, pokazivala sam vitraže koje je dizajnirao Mark Šagal, pričala o Karlu Velikom i Karlu Ćelavom i Svetom rimskom carstvu, a Vozač je i dalje samo zadivljeno posmatrao svoje, upravo kupljene, patike. Slagale su se uz sve, čak je i kutija bila lepa te se ni od nje nije odvajao. Ja sam kupila foto aparat, morala sam ovekovečiti te scene.

Ređali smo gradove i slagali priče. Upoređivala sam Goju i Dalija, obišli smo grad Gerniku (i Lumo) i Pikasovu istoimenu sliku. Čitali sa zidova Alhambre moto dinastije Nasrida „Samo je Bog pobednik. Brali banane, avokado i čarobno voće ćirimoju na tropskim plažama u okolini Almunjekara. Pravili gvakamoli ispod vulkana Kabo de Gata. Tražili prav ugao u Gaudijevim delima, u Provansi u gradiću Borm le Mimoza kradom odlomili jednu grančicu mimoze. Pronalazili Kalatravine mostove i Grad umetnosti i kulture.

Mnogo smo lepog i mnogo novog videli zajedno. Vozač je bio pored dok mi je od svih tih lepota zastajao dah. Od njega mi nije zastajao dah. On je samo znao da oduzme dah. Tumarao je tako, praznoglavo. Prelazili smo  kilometre a nije skupio ni jedan milimetar večnosti. Pozirao je, jurio mesta gde ima pristup internetu i kačio slike na fejsbuk. Pravio je savršenu sliku o sebi i svom savršenom životu. Bio je moćan tamo na tom fejsbuku. Bio je on što je hteo, bar negde, u nekoj, pa makar i samo virtuelnoj stvarnosti. Lepo sam ga pazila, mazila, hranila. Prešli smo oko 8400 km zajedno za 22 dana.

Sinoć mi je poslao poruku da je njegova dnevnica 50 € i da pare koje mi duguje taman pokrivaju njegovu platu i da mu (JA NJEMU) ne dugujem ništa.

Pitala sam ga da li mu ipak dugujem još nešto.

Dobro, priznajem, pitala sam ga koliko bi koštao da je bar malo “veći”…

I rekla sam mu, priznajem “hoćeš li makar pocrveneti kada me sretneš, đubre bre jedno!”

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Otpad ili škart, Priče. Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na (Ne) dangubi(M), pišeM

  1. Povratni ping: Gej (ni)je (bio) OK – Gay ondo dago/Gay ez da ok | Ne plači , to mogu i ja ….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s