Loše osvetljene stanice

oblogovan

Uz cviljenje čelika, voz je stao na pustoj ćupriji. Dosadi u vagonu konkuriše mrak koji se sliva niz prljave prozore.

Tragovi tuge slikaju patinu na njenom licu. U prvim naborima oko očiju sakrila je obe svoje prošlosti – i onu sanjanu i onu proživljenu.

Nije sigurna ni koju sadašnjost živi, ovu u nesanici dokonog putovanja ili onu u mašti.

Minuti se vuku sporo. Kao čekanje.

– A vreme, ipak, leti – pomislila je, nehajno, posmatrajući svoj odraz u ogledalu dok je popravljala šminku.

Bezrazložno kao što je i stala, kompozicija je krenula dalje, u budućnost koja se krije na nekoj od loše osvetljenih stanica.

I nije sigurno da se neće poklopiti sa snom.

Kao što nije sigurno ni da hoće.

stanica

View original post

Advertisements
Objavljeno pod Otpad ili škart | Ostavite komentar

U LICE CENZURI

I ja zahtevam kraj cenzure i početak odgovornosti! I demand the end of censorship and the beginning of responsibility.

.ana.

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah…

View original post 622 more words

Objavljeno pod Otpad ili škart | 1 komentar

Unapred, umesto rođendanske čestike, da stigne….

Danas mu je rođendan..pa da ponovim, jer sve iz teksta i dalje važi ! Mogla bi da samo da dodam još jednu godinu u kojoj me je, iako hiljadama km (geografski) daleko, svesrdno bodrio, podržavao i samim postojanjem svojim, hrabrio! Sretan ti rođendan, drug moj 😀

Ne plači , to mogu i ja ....

Nije mu danas rođendan, ali biće za par dana. Znam da ne voli svoj rođendan, znam i zašto. Sedela sam, uvek levo od njega, skoro pa dve godine. Par dana nakon što sam došla u taj  (tada sve osim) „kolektiv“, on je dao otkaz. Sećam se da sam mu rekla da mi je žao što odlazi, a on me upitno pogledao, jer smo do tad, ukupno, razmenili dve reči – ime i prezime.

„став и држање твог пријатеља по перу, нарочито у ситуацијама где то и није баш „паметно“, учинили су од њега неку врсту дисидента (у његовој струци), некога ко стално *иша уз ветар  (па је последично у*ишан), некога од кога је људима лакше да од њега зазиру, него да прихвате то што ради, тако како ради…Давно сам себи поставио твоје питање-могу ли ја то, па сам давно одредио и одговор-морам ја то. Утисак-или сам храбар (50% мњења) или…

View original post 1.097 more words

Objavljeno pod Ljudi koji život znače | Ostavite komentar

Virtuelna kafica sa Necom….

Gradi Put svile u Kazahstanu – Nataša Korica, devojka s mirisom cimeta u prezimenu i ukusom cementa u nozdrvama.

Objavljeno pod Afirmacije, Kazahstanovanje | 4 komentara

(O)s(J)ećanja

Ponovo izgleda radi WP. Mora da je zbog Ramadana. Od silnog uzBuđenja ne znam odakle bi krenula. U ovakvim situacijama, redovno se (op)setim onog kad bi u (ratni) Knin došla struja pa ne znaš da li bi pre da slušaš muziku, upališ bojler ili ohladiš (omraženi)  domaći sok od zove. Predratni Knin ni ne poznajem, sem onoliko koliko se sećamo dana u porodilištu i koliko sam ga mogla upoznati u šopinzima koje su, u neka „daleka sretna vremena“, moji roditelji tamo obavljali. Uglavnom, kao mlađe, pri tom, teške li sudbine, žensko dete, ni nisam imala baš preveliku slobodu izbora kada bi, u retkim momentima,  ja bila na redu.  No, možda je baš sve to, tako zajedno, probudilo umetnika u meni. U poslednje vreme baš mi dobro u životu ide, ali pišem sve ređe i sve manje, sve pravdajući se cenzurom koja mi sprečava pristup na WP.

I dok sam tako razmišljala o čemu da pišem, (po)javila se Negoslava s predlogom da „oBavimo“ intervju…Slučajnosti, defenitivno, ne postoje.

Negoslava je iz Niša, ja isto, samo sa prefiksom Dr. Naši su gradovi, nekada davno, opet, u ta „daleka sretna vremena“, pobratimljeni.

Izuzev par loših decenija, meni su sva vremena sretna! Gledano u aspektu našeg kruženja kroz prostore i milenijume, to je beznančajno!

Obzirom da Neca, srećom, nije Ceca pa da čeka, a ni ja nisam Ristovski, mada mi se deda zvao Lazo, odoh da pišemo intervju. Ovo je recimo uvod, a nastavak sledi, ali kod Nece …

Pisaću joj pismo dugo…..

Objavljeno pod Afirmacije | 15 komentara

Afirmativno

Dragi moji WordPressitelji, evo mene u Zborniku.  Što bi rek’o Oblogovani, dobro je dok nisam u Oduzimniku 🙂
Ma ja sam, uz vas, dragi moji, uvek u plusu! Hvala svima, vidimo se u Zborniku 🙂
Jedni me štampaju, drugi cenzurišu… Baš je čudan ovaj svet!
 Afirmator-naslovna
Objavljeno pod Afirmacije | 54 komentara

Daća

-Učiteljice, nisam zadovoljna kako govorim ruski…

-Možda bi trebalo više da govoriš!

-Ali kako? Na poslu me izbegavaju sem kad im potpisujem radne liste, sekretarica je opsednuta internet kupovinom, vozač govori retko i samo kazaški, a u gradu mi se jedino deca obraćaju – America, o yeah …

-Uđi u neki kafić i priđi nekome, započni ti razgovor!

Poslušam učiteljicu i priđem dvojici svetlokosih (i pravookih) mladića. Andrej i Anatolij. Čuli i za nas i za Kosovo, a znaju i za Đokovića pa sam udarila brigu na tenis. Oni ga ne igraju, a voleli bi, te spoji smo lepo i korisno i dogovorimo se da ih učim tenisu.

Igrali smo tako, sve drugarski. Oni stipse, ni na kafu da pozovu i sve se svelo samo na igru, bez priče, druženja, ičeg, te rešim tome stati na kraj.

-A što me ne biste nekad pozvali u grad? Ili neko druženje? Makar bilijar, kuglanje; to je vidim ovde popularno! Jeste da majka mogu da vam budem, ali još uvek sam u formi!

-Dobro. Zvaćemo te, čim budemo negde išli.

 Narednog petka uveče pozvao me Anatolij.

-Hajde s nama sutra na daću!

-Na daću?

-Da!

-Pa, mislim, neprijatno mi malo… Čija je daća?

-Mog oca!

 (Uh, to da izajavim saučešće ni na srpskom nikad nisam umela…)

 -Pa koliko mu je godina… bilo?

-58.

-Mlad čovek…

-Ma ne brini, neće tata biti tamo, samo par prijatelja, da vežbaš ruski!

-Izvini, malo mi je neprijatno, ipak ne bih da idem, to je isuviše intimno za mene…

-Dobro. Kako želiš. Čujemo se!

Nisu se javili, više nikada. Čak ni da igramo tenis. Nije mi bilo preterano krivo, jer pobogu, šta će mi takvi prijatelji koji me samo koriste i zovu na sahrane?

Danas na času ruskog čitali smo o nekom bogatom Rusu i sve mi je bilo jasno dok nisam naišla na deo gde se kaže da je imao 2 daće.

-Učiteljice, kako 2 daće? Kod vas bogati umiru dvaput?

-Umiru?

-Pa daća se valjada ne daje živima?

-Daća je vikendica, ne razumem što pominješ mrtve?

-Ajoj učiteljice… Pa nije ni čudo što sa mnom niko neće da se druži! Zar mi niste rekli da je vikendica „дом в деревне“ ?

-Pa da, ali i „дача  i „коттедж“, „жилище“ , „хата“, „избa“, „мазанка“, „усадьба“…

Nabroji ona milion nekih meni novih reči za tu jednu (englesku) reč vikendica…

Volim, pogotovo da učim, te bogate jezike. Ide mi to i druženje, podjednako dobro!

Objavljeno pod Kazahstanovanje, Kratke priče | 44 komentara

Poglavlje 29 – Ko neće kući, ide u zatvor…

Obzirom da su svi njeni prethodnici smenjeni tako što su otišli kući na godišnji odmor, devojka sa Balkana rešila je da ne ide kući dok Put svile ne okruži selo Timur. Izdržala je i dugu, nikad pustiju, zimu u stepi. Izdržavala je i prvo azijsko proleće, ali njena viza nije. Morala je da je osveži, te je rešila ići u Carigrad. Tamo, sem na aerodromu, ionako nikad nije boravila.

Ovde štite svoje, te stranci mogu da poseduju samo „biznis vizu“, nipošto „radnu“. Na biznis vizi, jasno piše „BEZ PRAVA NA RABOTU“, izdaje se na godinu dana i vredi ukupno 120 dana boravka.

2013-03-10_021819(1)

Putna mreža je, nezamislivo, ali gora nego na Balkanu te je putograditelj sveto zanimanje, a pomen Puta svile, sva vrata otvara, sem, shvatiće uskoro, avionskih …

Opuštena i vesela prišla je šalteru sa natpisom – PASOŠKA KONTROLA.

-Šta ste radili u Kazahstanu?

-Ja sam inženjer, gradim Put svile!

-A za koga?

-Pa za vas!

-Za nas?

-Da, za sve nas.

-Ali vi nemate radnu dozvolu!

-Pa ja ustvari i ne radim!

-Ne radite, a?

-Ne, ja sam ustvari konsultant.

-Konsultant, a?

-Da, ja radim u američkoj kompaniji i ovde samo dajem savete vašim inženjerima.

-Dajete savete?

-Ma ne, učim.

-Učite?

-Ma da, ja sam ovde na praksi.

-Bićete saslušani kao strani špijun!

-A jel’ mogu samo da pozovem jedan broj?

-Nije vam ovo jeftini američki film!

Dvojica naoružanih vojnika, u šinjelu i šubari uveli su je u praznu prostoriju sa školskom klupom i 2 stolice. Na trenutak joj ne bi svejedno i oseti (ne)poznat miris nevolje…

-Slabo razumem ruski, da li mogu da dobijem prevodioca?

-Aha, sad ne razumete, a kad pišete izveštaje sve razumete!

-Ja pišem samo priče!

-Pište priče?

-Da, o vašoj zemlji. Hvalim vas, stalno.

-A što ne pišete o svojoj?

-Vaša mi je zanimljivija!

-Vidim, pa ste zaseli! Sad ćete umesto kući, u zatvor!

-A šta da se radi, ionako nema u vas, a ni u nas, velike karijere bez gulaga.

-Izvadite sve stvari iz torbe na ovu klupu!

Ko za inat, u torbi 5 sveski sa likovim kontraverznih vođa – Lenjin, Staljin, Mao, Če i Fidel.

Fidel Berislava Kastro

-Zašto imate sveske Lenjina i Staljina?

-Pa tu su i Mao, Fidel i Če!

-Oni me ne zanimaju, zašto Lenjin i Staljin, da li se vi nama rugate?

-Ne, nipošto! Slučajno sam kupila te sveske, u knjižari u ulici Nezavisnosti.

-Davorine Bektamirovu, sutra proverite tu knjižaru! A šta će vam sveske?

-Da pišem priče o vama.

-Mi ne želimo da se o nama piše u takvim sveskama!

-E pa onda recite Predsedniku da se slika i za svesku. Samo ga na njima nema!

-Ruslan Maratoviču, proverite ove sveske da li su prazne!

 I onda nastupa dugo i pomno posmatranje i listanje podebljih sveski…

-Odleti mi avion!

-Ne brinite. Samo malo greju motore! Opustite se, možda su vam ovo poslednji trenuci slobode!

-Zatvor će spram ovoga, biti raj! A i let vašom (ne)sigurnom kompanijom!

-A kuda ste hteli da putujete?

– U Stambul, po vizu.

-Što tamo?

-Pa tamo su vaši!

-Naši?

-Da, naši Turci!

-Ali vi imate rusko ime i prezime, kakve veze vi imate sa Turcima !?

– 500 godina veze! Pa vidite li vi ove crne oči i kosu! Pa jel’ ličim ja na Ruskinju?

(hvala prigušenoj svetlosti u prostoriji i pokvarenom satu kod frizereke te mi je duže držanje farbe potamnilo prirodno svetlu kosu)

-Ne, ni malo, ali to ime i prezime…

-Ma to je uvaženi gospodine potpuna greška, prezime nam dali kad smo do Turaka bežali…

-Bežali od Turaka?

-Ma jok, bežali s Turcima! Neg to ime, e to da vam ispričam. Znate moj otac je hteo još jednog sina i …

-Uvaženi načelniče Muhid Merekejviču, sveske su prazne, nema upisano ni jedno slovo!

-Vozite je u avion! Drugi put ćete mi ispričati priču o vašem ocu! Srećan put gospođice Cimet!

 Drugi put je u julu, do tad moram uvežbati neki igrokaz!

Objavljeno pod Kazahstanovanje, Kratke priče | 17 komentara

Voli(M) se

Slavim sve dane, ni jedan posebnije od drugih (šta je dan spram večnosti!). Ne slavim ni svoj rođendan a kamoli taj tzv. „Dan zaljubljenih“.

Taj dan bio je posebniji od drugih jedino što su svi sebi dali oduška da se napiju. Za ljubav mora do malog prsta – i onda 200 g. naiskap. (Vodka se pije u gramima). I tako, nakon par puta viđenog malog prsta, približim se napokon vratima, a na njima nađem zakačen papirić. Pokušana dostava malog paketa, tako je pisalo na papiriću adresiranom na moje ime i (nepostojeću) ulicu Vostok 1.

Odjednom sam poverovala i u Dan zaljubljenih i u simboliku i u tog svemoćnog Nekog koji me je uspeo naći baš danas. Beše kasno za do pošte, a nisam stigla ni sutradan. Nije mi se ni žurilo. Bilo je to najlepše iščekivanje ikad. Našao me je, to je On, vlasnik mog desnog krila. Mesto odakle je pošiljka dostavljena nisam uspevala dešifrovati. Nije ni bitno. Bitno je da smo se našli. Nakon dva dana, u subotu, u jednokrilnim patikama, stigla sam do pošte. Prepoznali su me odmah i svima je bilo drago, ali nema paketa! Mimoišla sam se sa poštarom. Pozvali su ga, a on reče da je otišao kući i da dođem u ponedeljak. Nisam mogla čekati, te odem kod poštara kući, u selo Georgijevku, tamo gde sam se za Bogojavljenje (o)kupala u izvoru. Sve se, ama baš sve poklopilo. Među istim tirkiznim (a u kojoj bi drugoj boji bile!)  limenim kapijama lako sam, u mraku, uočila br. 23. Srce je lupalo toliko da nisam morala kucati. Poštar tj. debela brkata žena grubog glasa i još grubljog stasa viknu nešto po kazaški glasno (ako ste mislili da Japanci pričaju glasno, varate se, ovih (manje od) 6 po km2 dozivaju se preko svojih 2,724,900 km2) i samo njoj razumljivo i iz džepa šarene ofucane anterije* proviri poznati  paketić upakovan u oker pak papir. Od tada znam da „me niko nikad voleti neće ko što se volim ja“.

Dobila sam paket od same sebe! Ma kakav Mister Bin i onaj Kaporov iz Eldorada; ti su samo pisali razglednice i zahvalnice … ili kakva ja kada sam onomad pisala sama sebi mejlove! Niko nikada nije  sam  sebi poslao paketić na nepostojeću adresu i da, pri tom, dan isporuke (zamalo) bude baš na Dan zaljubljenih! Sve se ovo, kao i u svakoj pravoj ljubavi, desilo spontano i neplanski. Paketić sam namenila jednoj drugarici, davnih dana ali ona ne gleda u sandučić (a ni u pasulj, samo u karte ponekad) jer tamo stižu razne opomene, a ne otvara ni vrata poštaru. Tako se moj paketić vratio. Deo kako me je (pro)našao mi nije jasan, ali tako je to sa pravom ljubavlju – ona te uvek nađe, čak i kad ne zna gde si!

U nedelju sam otišla u park i ponela svoj paketić. Otvarala sam ga polako, kao da ne znam šta je unutra. Kada je iz (belog, letnjeg) kalpaka** ispala crna gumena zmija sa cirkonima, iznenadila sam se kao da je, zaista, vidim prvi put. Davno, kada sam je kupila i spakovala nije imala nikakav značaj sem što je bila smešna i kičasta. U međuvremenu  je,  po istočnom kalendaru (a  sad verujem u sve), počela godina crne, vodene zmije.

Pisamce koje sam potom čitala uz osmeh izvuče i suzu. Ne znam kako se ne otkrih ranije!

 
 
*anterija (tur. entari, arap. antari) vrsta starinske gornje (muške i ženske) haljine s dugačkim rukavima.
 
**kalpak (od turskog: kalpak, kazahstanski: қалпақ, bugarski i srpski: калпак, kirgistanski : калпак) je vrsta kape. Visoka je i konusna, obično izrađena od filca ili ovčije kože. Nosili su je /nose muškarci u Bugarskoj, Srbiji, Turskoj,  Iranu,  zemljama Srednje Azije i na Kavkazu. Entuzijasti neka se pozabave i pojmom „Karakalpak“.
 
 
Objavljeno pod Kratke priče, O ljubavi i drugim demonima | 27 komentara

12 februar – Dan kad je zamirisalo proleće

Ne sećam se kad je zamirisala zima. Bilo je to nekog od onih dana kad je meni mirisala samo dunja sa ormara… I odjednom jutros, kroz prašinu što čistači (i mnogobrojnije čistačice) ulica sirkovim metlama dižu, doleti proleće. Setih se leta i jeseni kada sam vreme merila po položaju brodica na Dunavu, pogledah se u tom kaputu olinjalom, i brzo, u prvoj radnji promenih ruho u crveno, na ljubav, radost i proleće. I bi, odjedared,  proleće. Devojke skinuše šubare, zavijoriše im se crne kose. Suknjice postadoše još kraće (skoro da ih nesta), kroz čarape svilene sevnuše butine nomadskih naslednica, zazveckaše štiklice i šljokice kao mamuze i uzde. Kod muškaraca i ne videh nekih promena – kratke jaknice, frulice pantalonice, špicaste cipele i telefon da obraz krasi. Jedino što u proleće pljuju (još) više. Nadmeću se ko će više, ko će dalje dobaciti (najgori su oni neiskusni što promašuju trotoar). Zimi treba baš dobro(g) loja se najesti da bi pljuvanje bilo vidno i u snegu … Dečica jedva dočekala da šetaju svoje nove slušalice gradom. Gangam stajl je hit, badava pticama što promukoše pevajući. Policija još uvek nosi šubare. Niko im nije javio da je temperatura 120C. Doduše, na severu, kod Neprikosnovenog, još je debeo mraz. Sugrađani Kinezi i Koreanci slave u dalekim svojim domovima (mada sam ja gradski šampion u domoudaljenosti) Novu godinu, u znaku vodene, crne, bezazlene zmije.

Bašte još nisu spremne, ali ja sam spremna za njih. U sakou crvenom, krasiću ih!

E kud pomenuh mamuze!

Nađoh, uz njih i podatak da su u Hrvatskoj pronađeni svi tipovi mamuza od rimskog doba pa na dalje. Najvredniji nalaz su pozlaćene, srebrne i brončane starohrvatske mamuze iz razdoblja od sedmog do devetog stoljeća, pronađene u mjestu Biskupija pored Knina.

I opet mi miris baruta izbi miris proleća, *ebem ti i mamuze i konje i sve ratove!

Ni dugočasovni boravak u hlorisanoj vodi među svim tim Nomadima – delfinima (stvarno im je koža kao u delfina) i onim manje naklonjenim plivanju, što samo sede okolo i kisele noge, ne izbrisa ga. Ni onaj što me je lopaticama za plivanje pri svakom susretu dobrano mlatno, nije me u proleće vratio. Al’ na izlazu s bazena shvatih ipak da jest proleće – nestale su medveđe presvlake u džipovima, sve je u znaku kamila i odrane im kože…

Proleće je, jeste, mirišem ga u čaju od koprive i korena maslačka uz teke (ili zera ili jedva malo) jaglaca (jagorčevine) i zovinih tek izniklih pupoljaka što nam je baba Kata preventivno davala da nas ne uhvati „prolićna fjaka“.*

Recitujem ljubavnu poeziju Ane Ahmatove**, na ruskom i uživam u svim posebnostima mog prvog azijskog proleća…

*Psihofizičko stanje prilikom težnje ni za čime. Učestala je greška zameniti fjaku s lenjošću. Za razliku od ove potonje, fjaka je uzvišeno stanje uma i tela kojem teži celo čovječanstvo. Dok u Indiji i drugde, fjaku postižu dugogodišnjim izgladnjivanjem i meditacijom, u Dalmaciji ona je jednostavno Božji dar.

**Izbor iz poezije Ane Ahmatove:

 Ukrašenim tuk’o me kaišom

Moj muž — do modrica tela

Zato što ti sa prozora krišom

Motriš. Svu noć u vatri sam bdela.

Objavljeno pod Kazahstanovanje, Kratke priče | 28 komentara